Zbrinjavanje „malih Bosanaca“ u ravnici krajem Velikog rada

Tek nedavno, nova proučavanja širih okolnosti zbivanja tokom Velikog rata, ponovo su iznela na svetlost dana činjenice o ovoj značajnoj istorijskoj epizodi, koja je uz svoju humanitarnu dimenziju, imala i presudan značaj za mnoga događanja krajem Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu.

Uporedo sa pogibijom nebrojenog mnoštva vojnika na frontovima, Prvi svetski rat je doneo teška stradanja i patnje civila na područjima udaljenim od ratišta. Izuzetno teška situacija bila je u Bosni i Hercegovini, gde je 1916. i 1917. zavladala nezapamćena oskudica i nestašica hrane, tolika da su ljudi i deca počeli masovno da umiru od gladi. Razlozi koji su stanovništvo sva tri naroda u Bosni i Hercegovini doveli do očaja i ivice egzistencije bili su nestašica radne snage, jer su muškarci većinom bili ili na frontovima ili u zatočeništvu u logorima, razlog su bile takođe i surove ratne rekvizicije austrougarskih vlasti, kao i strašna suša, koja je vladala pune dve godine.  Stanovništvo je počelo da umire od gladi još 1916. i prema raspoloživim podacima, smatra se da je preko 100.000 dece u Bosni i Hercegovini tih ratnih godina umrlo od gladi. Sačuvana su brojna potresna svedočanstva o stradanju bosanskih mališana, među kojima je i dnevnički zapis književnika Miroslava Krleže, koji je bio zgranut vešću da je u Čapljini od gladi umrlo stotinu i pedesetoro dece.

Saznanje o stravičnim razmerama humanitarne katastrofe u Bosni i Hercegovini je brzo naišlo na ođek i žitelji okolnih oblasti tadašnje Austro-ugarske monarhije su pritekli u pomoć sunarodnicima koji su umirali od gladi. Najpre su reagovali Katolička crkva, vlasti u Zagrebu i žitelji Hrvatske, koji su organizovali slanje pomoći ugroženima i slanja izgladnele dece u severne hrvatske predele. Međutim, zbrinjavanje srpske dece iz Bosne i Hercegovine nailazilo je na mnoštvo prepreka, pre svega zbog toga što su austrougarske vlasti zabranile rad svih srpskih udruženja i institucija.

Aktivnosti na spasavanju dece srpske nacionalnosti pokrenuta je zahvaljujući angažovanju žena, Srpkinja iz Zagreba. Najpre je u tadašnjem časopisu „Novosti“ objavljen potresni apel sa naslovom „“Zašto ćutiš, Srbine?“ upućeno javnosti i građanima srpske nacionalnosti, u kome  je između ostalog napisano: „Ako je negde preostalo neko zrno nekog žita ili mrvica hleba, dajte da spasemo tu jadnu decu jer Srba u Bosni više neće biti!“ Ovo pismo i poziv da i Srbi priteknu u pomoć svojim sunarodnicima iz Bosne naišlo je na veliki ođek i krajem 1917. je pokrenuta široka akcija zbrinjavanja srpske dece iz Bosne i Hercegovine, u koju su se uključili sveštenici Srpske pravoslavne crkve, učitelji, intelektualci i istaknuti javni radnici iz svih srpskih oblasti crno-žute monarhije.

U Zagrebu je formiran Središnji odbor za zbrinjavanje dece iz Bosne i Hercegovine, koji je organizovao slanje srpske dece u Slavoniju, Srem, Baranju, Banat i Bačku. U Novom Sadu je ustanovljen sličan odbor za spasavanje dece za područje današnje Vojvodine, kojim su rukovodili Zorka Lazić i advokat Kosta Hadži, a njemu su bili izuzetno aktivni i advokat Ignjat Pavlas, kao i supruga Jaše Tomića, Milica Tomić. 

Izgladnela deca iz Bosne i Hercegovine putovala su u železničkim transportima, zimi, u hladnim vagonima slabo odevena i mnogi od njih su stizali prozebli i bolesni. Oni su najčešće dolazili vozom u Novi Sad, potom su smeštani u Učiteljski konvikt da se oporave i nakon toga su putovali dalje. Članovi mesnih odbora dočekivali su ovu decu i raspoređivali ih u porodice koji će se brinuti o njima i koje imaju mogućnosti da ih prehrane. Od poslednjih meseci 1917. do kraja 1918. godine u Vojvodini je zbrinuto oko 10.400 izgladnele dece iz Bosne i Hercegovine, od odojčadi do uzrasta do 16 ili 17 godina, koja su prihvaćena širokogrudo, toplo i srdačno, a njihov prihvat organizovan je u mnogim mestima širom Srema, Bačke, Banata i Baranje. U Sremskim Karlovcima je zbrinuto više od 320 dece, u Kikindi i okolini smešteno je njih oko 600, u Opovu u Banatu utočište je našlo njih trideset osmoro, u Tovariševu je zbrinuto oko dve stotine mališana, koje su domaćini dočekali kao svoju decu.

- Dolazak i spasavanje od gladi malih nevoljnika iz Bosne i Hercegovine doneo je tračak vedrine i optimizma u sumornim ratnim danima, - kaže istoričarka dr Mara Šovljakov, koja je napisala monografiju posvećenu ovoj temi.  - Ova akcija dala je novi smisao životu običnih ljudi, koji su pružili pomoć „malim Bosancima“, a tako se i probudila vera u budućnost kod ljudi koji su tokom rata izgubili svaku nadu.

Dalekosežne društvene i političke posledice

- Plemenita akcija spasavanja gladne dece tokom rata je imala izuzetan značaj, jer su zahvaljujući njoj hiljade mališana preživeli glad i stradanje, ali je ova akcija pomogla i ujedinjenju srpskog naroda, posle dugog perioda po pokrajinama u vreme Austrougarske – kaže dr Mara Šovljakov. - Ova akcija je imala dalekosežne društvene i političke posledice, od organizovanja srpskih narodnih odbora i ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom, do pripreme predstojeće kolonizacije ljudi iz Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Korduna i Like u Vojvodinu.

Deca su pretežno smeštana kod domaćina srpske nacionalnosti, mada su se u akciju uključili i mnogi građani drugih narodnosti, a članovi odbora su vodili brigu o zdravstvenom stanju mališana, o tome da li redovno pohađaju školu ili eventualno uče zanat. Deca su se najčešće lako uklapala u novu sredinu, pomagala su domaćinima u kućnim poslovima, mada je bilo i onih koji su toliko čeznuli za zavičajem da su se samoinicijativno vraćali u Bosnu.

Neočekivani rasplet događaja posle proboja Solunskog fronta i vojnički slom Centralnih sila doneo je preokret i u političkom životu slovenskih naroda na teritoriji Habzburške carevine. Munjeviti prodor srpske vojske na sever ujesen 1918. iziskivao je i pripreme za dugo očekivano oslobođenje prečanskih prostora, tako da su odbori za zbrinjavanje dece, kao tada jedina delotvorna mreža srpskih institucija na ovoj teritoriji, prerasli u Srpske narodne odbore, koji su organizovali život posle kapitulacije Austrougarske, pripreme za doček srpske vojske i vrlo brzo, izbor delegata za Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu, 25. novembra 1918. godine, gde je proglašeno prisajedinjenje Vojvodine Srbiji.

Posle oslobođenja, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, brigu o deci iz Bosne i Hercegovine preuzela je Državna zaštita dece i omladine, a sa postepenom normalizacijom prilika u Bosni i Hercegovini većina dece se vratila svojim kućama, u Bosnu i Hercegovinu, mada je bio i značajan broj mališana koji su ostali u Vojvodini.

Borislav Hložan