Збрињавање „малих Босанаца“ у равници крајем Великог рада

Тек недавно, нова проучавања ширих околности збивања током Великог рата, поново су изнела на светлост дана чињенице о овој значајној историјској епизоди, која је уз своју хуманитарну димензију, имала и пресудан значај за многа догађања крајем Првог светског рата и у међуратном периоду.

Упоредо са погибијом небројеног мноштва војника на фронтовима, Први светски рат је донео тешка страдања и патње цивила на подручјима удаљеним од ратишта. Изузетно тешка ситуација била је у Босни и Херцеговини, где је 1916. и 1917. завладала незапамћена оскудица и несташица хране, толика да су људи и деца почели масовно да умиру од глади. Разлози који су становништво сва три народа у Босни и Херцеговини довели до очаја и ивице егзистенције били су несташица радне снаге, јер су мушкарци већином били или на фронтовима или у заточеништву у логорима, разлог су биле такође и сурове ратне реквизиције аустроугарских власти, као и страшна суша, која је владала пуне две године.  Становништво је почело да умире од глади још 1916. и према расположивим подацима, сматра се да је преко 100.000 деце у Босни и Херцеговини тих ратних година умрло од глади. Сачувана су бројна потресна сведочанства о страдању босанских малишана, међу којима је и дневнички запис књижевника Мирослава Крлеже, који је био згранут вешћу да је у Чапљини од глади умрло стотину и педесеторо деце.

Сазнање о стравичним размерама хуманитарне катастрофе у Босни и Херцеговини је брзо наишло на ођек и житељи околних области тадашње Аустро-угарске монархије су притекли у помоћ сународницима који су умирали од глади. Најпре су реаговали Католичка црква, власти у Загребу и житељи Хрватске, који су организовали слање помоћи угроженима и слања изгладнеле деце у северне хрватске пределе. Међутим, збрињавање српске деце из Босне и Херцеговине наилазило је на мноштво препрека, пре свега због тога што су аустроугарске власти забраниле рад свих српских удружења и институција.

Активности на спасавању деце српске националности покренута је захваљујући ангажовању жена, Српкиња из Загреба. Најпре је у тадашњем часопису „Новости“ објављен потресни апел са насловом „“Зашто ћутиш, Србине?“ упућено јавности и грађанима српске националности, у коме  је између осталог написано: „Ако је негде преостало неко зрно неког жита или мрвица хлеба, дајте да спасемо ту јадну децу јер Срба у Босни више неће бити!“ Ово писмо и позив да и Срби притекну у помоћ својим сународницима из Босне наишло је на велики ођек и крајем 1917. је покренута широка акција збрињавања српске деце из Босне и Херцеговине, у коју су се укључили свештеници Српске православне цркве, учитељи, интелектуалци и истакнути јавни радници из свих српских области црно-жуте монархије.

У Загребу је формиран Средишњи одбор за збрињавање деце из Босне и Херцеговине, који је организовао слање српске деце у Славонију, Срем, Барању, Банат и Бачку. У Новом Саду је установљен сличан одбор за спасавање деце за подручје данашње Војводине, којим су руководили Зорка Лазић и адвокат Коста Хаџи, а њему су били изузетно активни и адвокат Игњат Павлас, као и супруга Јаше Томића, Милица Томић. 

Изгладнела деца из Босне и Херцеговине путовала су у железничким транспортима, зими, у хладним вагонима слабо одевена и многи од њих су стизали прозебли и болесни. Они су најчешће долазили возом у Нови Сад, потом су смештани у Учитељски конвикт да се опораве и након тога су путовали даље. Чланови месних одбора дочекивали су ову децу и распоређивали их у породице који ће се бринути о њима и које имају могућности да их прехране. Од последњих месеци 1917. до краја 1918. године у Војводини је збринуто око 10.400 изгладнеле деце из Босне и Херцеговине, од одојчади до узраста до 16 или 17 година, која су прихваћена широкогрудо, топло и срдачно, а њихов прихват организован је у многим местима широм Срема, Бачке, Баната и Барање. У Сремским Карловцима је збринуто више од 320 деце, у Кикинди и околини смештено је њих око 600, у Опову у Банату уточиште је нашло њих тридесет осморо, у Товаришеву је збринуто око две стотине малишана, које су домаћини дочекали као своју децу.

- Долазак и спасавање од глади малих невољника из Босне и Херцеговине донео је трачак ведрине и оптимизма у суморним ратним данима, - каже историчарка др Мара Шовљаков, која је написала монографију посвећену овој теми.  - Ова акција дала је нови смисао животу обичних људи, који су пружили помоћ „малим Босанцима“, а тако се и пробудила вера у будућност код људи који су током рата изгубили сваку наду.

Далекосежне друштвене и политичке последице

- Племенита акција спасавања гладне деце током рата је имала изузетан значај, јер су захваљујући њој хиљаде малишана преживели глад и страдање, али је ова акција помогла и уједињењу српског народа, после дугог периода по покрајинама у време Аустроугарске – каже др Мара Шовљаков. - Ова акција је имала далекосежне друштвене и политичке последице, од организовања српских народних одбора и уједињења Војводине са Србијом, до припреме предстојеће колонизације људи из Босне, Херцеговине, Далмације, Кордуна и Лике у Војводину.

Деца су претежно смештана код домаћина српске националности, мада су се у акцију укључили и многи грађани других народности, а чланови одбора су водили бригу о здравственом стању малишана, о томе да ли редовно похађају школу или евентуално уче занат. Деца су се најчешће лако уклапала у нову средину, помагала су домаћинима у кућним пословима, мада је било и оних који су толико чезнули за завичајем да су се самоиницијативно враћали у Босну.

Неочекивани расплет догађаја после пробоја Солунског фронта и војнички слом Централних сила донео је преокрет и у политичком животу словенских народа на територији Хабзбуршке царевине. Муњевити продор српске војске на север ујесен 1918. изискивао је и припреме за дуго очекивано ослобођење пречанских простора, тако да су одбори за збрињавање деце, као тада једина делотворна мрежа српских институција на овој територији, прерасли у Српске народне одборе, који су организовали живот после капитулације Аустроугарске, припреме за дочек српске војске и врло брзо, избор делегата за Велику народну скупштину у Новом Саду, 25. новембра 1918. године, где је проглашено присаједињење Војводине Србији.

После ослобођења, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, бригу о деци из Босне и Херцеговине преузела је Државна заштита деце и омладине, а са постепеном нормализацијом прилика у Босни и Херцеговини већина деце се вратила својим кућама, у Босну и Херцеговину, мада је био и значајан број малишана који су остали у Војводини.

Борислав Хложан