Vrt detinjstva, Lea i ja: Dvadeset prvi vek - fala lepo!
Oduvek sam smatrala da sam rođena u pogrešnom trenutku prošlog veka. Mnogo kasno, brale. Razlozi koji su uticali na takav moj stav su brojni, ali, za sada, izdvojiću vam jedan: više sam analogni nego digitalni tip.
Lea je, nekako, odmalena bila okružena kompjuterima; odnosno, kad god bi otišla u maminu (knjigovodstvenu) kancelariju, gledala bi u nekoliko računara, tačnije crnih monitora na kojima nešto trepće, nešto nastaje, nešto nestaje, a sve to kao posledica tipkanja na tastaturi. I sećam se da joj je sve to izgledalo kao „vau!”, jer je bilo nešto što se još uvek nije sretalo na svakom koraku, ali ništa više do toga je nije privlačilo.
Nešto kasnije, Lea je otkrila flipere koje je na tatinom kompu mogla da igra do besvesti. I karte! Ali bilo šta više dalje i od toga – jok! Čak do te mere da, kad je krenula u peti razred i pošla na časove informatike, jedina u odeljenju, pazite sad ovo – nije znala kako da uključi kompjuter! Joj, blama, a sve se trudila da iskulira, da se pravi da zna, pa nešto kao pretura po torbi, a merka da vidi šta će i kako drugi da urade ne bi li pokrenuli najmodernije sokoćalo, ko li ga je izmislio, mislila se Lea. „I šta će nam to u životu”, preletalo joj je kroz glavu, isto kao i za razne lekcije na časovima latinskog (za koje je, makar, bila u pravu).
Kasnije, u srednjoj, Lea je tek bila usred digitalnog pakla. Na red su došle osnove programiranja, pravljenje funkcionalnog semafora uz pomoć nekih šifri i, recimo, kodova, i tako dalje i tako sve dalje...
Zaista, ni slutiti nije mogla koliko će sve to uzeti maha i značiti joj kasnije u životu, a sve što joj je bilo dovoljno (što mi je i danas dovoljno) od tih tehnoloških čuda jeste najobičniji tetris!
Prvi (lični) kompjuter Lea je dobila po završetku osnovne škole, ali sve što je mogla na njemu da radi jeste da dnevno nekoliko puta promeni fotografiju na pozadini ekrana (takozvanom desktopu) i da sluša muziku koju bi joj drugari nasumično narezali (ej!) na CD-ovima i, naravno, da igra flipere i karte. To je tako, bome, trajalo nekoliko godina, dok Lea nije dobila i magični internet koji je do tada, nekim čudom, izbegavao da se „useli” baš samo u njihov stan. Kakve promene su se tad desile? Pa, napravila je nalog na MajSpejsu (MySpace), eto...
Kakav je to hendikep danas, ne poznavati digitalni svet kao svoj džep. Bar u ovim mojim godinama, kad već ne spadam među starije generacije koje, uglavnom, imaju luksuz da ih baš briga za „internete” i ostale đakonije s tehnološkog švedskog stola razvijenog 21. veka. Ma, fala lepo!
Lea Radlovački
