VRT DETINJSTVA: LEA I JA Vikend u Itebeju
Da mi svevišnji Univerzum ponudi da se istog trena vratim u neki period Leinog života ili da me, pak, sutra više nema, najiskrenije – izabrala bih ovo drugo. Ne mračite, ne želim da se već opraštam od Zemlje i njenih blagodeti, ali zaista nemam želju da se vraćam u prošlost, nebitno koliko daleku.
Ni u jednom periodu svog odrastanja, a mog stvaranja, Lea nije želela da je starija ili mlađa, uvek su joj, uz neograničenu maštu onoga „šta bi bilo kad bi bilo”, nametnute godine bile sasvim okej. Ali, kad bih, kao u Hariju Poteru, mogla štapićem da izvučem poneko (ne)sećanje i zaronim u njega kao gost na dva-tri munuta i posmatram Leu neupadljivo, iz prikrajka, oh, svakako da ima nekoliko uzoraka iz Vrta kojima bih rado prisustvovala.
Recimo, prva stanica bi mi bila Leini prvi koraci. Često naletim na fotografiju koja svedoči toj sceni, ali verujem da ni jedna slika ili prepričavanje doživljaja ne mogu da dočaraju atmosferu u obliku klupka u kom su isprepleteni sreća, ushićenje, ponos, ali i strepnja od suštinskog početka svega. Volela bih da vidim Leino lice kako se krezubavo kikoće jer je uradila nešto baš „braaavooo”, a možda ne zna tačno šta; nesigurno geganje pridržavajući se za vazduh i prvi samostalni doživljaj nekog novog sveta, sa nove visine, iz nepoznatog ugla. A najviše bih volela da vidim roditelje, njihovu reakciju i emocije, bore koje su najavile eru starenja, jer uz decu vreme najbrže leti. (Mada bi trebalo da ide brzinom Leinog prvog koraka.)
Pa pecanje sa tatom na Begeju, negde između Budžaka i šlajza u Itebeju, a mesto učičkano između žbunja i vragolastih vrba. Svako je imao svoj štap i pecali su na plovak. Sećam se da je Lea, umorna od čekanja ribe da uradi svoj deo posla, trčkarala po zlatkastoj travi do kukova, da bi tata najednom doviknuo da se plen zakačio baš na Leinu zabačenu udicu! Ijao, te sreće! Iako je više bila oduševljena prirodom nego tatinim hobijem, ulov ju je naveo da shvati da pecanje spaja sve što joj se svidelo tog dana.
Scena koje se često prisećam je ona kad su Lea i Miki, već preseljeni u Žitište, otišli na vikend u Itebej kod babe i dede. Jedno veče su se, na neopisivo Dedino strpljenje, kod njega u kuhinjici družili i, jelte, ogladneli. Kako je Deda na većinu stvari klimao glavom, a Lea je bila vrlo razumna sa željama, te večeri, sećam se prehladne, pržila je krompir na „podešenom” smederevcu. Prvi put u životu. Na svinjsku mast. U šerpici. Zašto želim da zavirim u dedinu kuhinjicu? Pa, Lea je tada napravila najbolje krompiriće ikada! I ja sad želim da znam koji je recept: nemoguće da je u pitanju samo početnička sreća, ili subjektivni doživljaj svega što se te večeri izdešavalo. Sećam se da je i Deda bio oduševljen. U stvari, samo želim da vidim i osetim još jednom tu bliskost koju je Lea imala sa Dedom.
Prijalo bi mi da provirim u letovanje u Turskoj, kad su svo četvoro (Lea, Miki, mama i tata) išli; ne biram scenu koja mi je najdraža, baš su sve divne. Al’ dobro, možda bih se na minutić vratila na prvi susret da najboljim-na-svetu pufnastim i sočnim profitarolama koje su, precizno naslagane činile nesavladivu a jestivu piramidu prelivenu čokoladom. Pristajem i na još jednu noćnu šetnju sa Mamom po Kušadasiju, ili skok sa brodića u nestvarno bistro more, ušuškano u nekom zalivu, ili iznenađenje kad stajemo na beli kamen njegovog veličanstva Pamukala, očekujući da je vreo pod neobuzdanom zvezdom, a on hladan i orošen kao skulptura od leda.
I mislim da bi bilo sasvim u redu da ovde stavim tačku. Kako sam krenula, mogla bih do prekosutra da nabrajam, a realno, i ovo je sasvim dovoljno.
U koji deo svog Vrta biste vi zavirili?
Lea Radlovački