Врт детињства, Леа и ја: Двадесет први век - фала лепо!
Одувек сам сматрала да сам рођена у погрешном тренутку прошлог века. Много касно, брале. Разлози који су утицали на такав мој став су бројни, али, за сада, издвојићу вам један: више сам аналогни него дигитални тип.
Леа је, некако, одмалена била окружена компјутерима; односно, кад год би отишла у мамину (књиговодствену) канцеларију, гледала би у неколико рачунара, тачније црних монитора на којима нешто трепће, нешто настаје, нешто нестаје, а све то као последица типкања на тастатури. И сећам се да јој је све то изгледало као „вау!”, јер је било нешто што се још увек није сретало на сваком кораку, али ништа више до тога је није привлачило.
Нешто касније, Леа је открила флипере које је на татином компу могла да игра до бесвести. И карте! Али било шта више даље и од тога – јок! Чак до те мере да, кад је кренула у пети разред и пошла на часове информатике, једина у одељењу, пазите сад ово – није знала како да укључи компјутер! Јој, блама, а све се трудила да искулира, да се прави да зна, па нешто као претура по торби, а мерка да види шта ће и како други да ураде не би ли покренули најмодерније сокоћало, ко ли га је измислио, мислила се Леа. „И шта ће нам то у животу”, прелетало јој је кроз главу, исто као и за разне лекције на часовима латинског (за које је, макар, била у праву).
Касније, у средњој, Леа је тек била усред дигиталног пакла. На ред су дошле основе програмирања, прављење функционалног семафора уз помоћ неких шифри и, рецимо, кодова, и тако даље и тако све даље...
Заиста, ни слутити није могла колико ће све то узети маха и значити јој касније у животу, а све што јој је било довољно (што ми је и данас довољно) од тих технолошких чуда јесте најобичнији тетрис!
Први (лични) компјутер Леа је добила по завршетку основне школе, али све што је могла на њему да ради јесте да дневно неколико пута промени фотографију на позадини екрана (такозваном десктопу) и да слуша музику коју би јој другари насумично нарезали (еј!) на ЦД-овима и, наравно, да игра флипере и карте. То је тако, боме, трајало неколико година, док Леа није добила и магични интернет који је до тада, неким чудом, избегавао да се „усели” баш само у њихов стан. Какве промене су се тад десиле? Па, направила је налог на МајСпејсу (MySpace), ето...
Какав је то хендикеп данас, не познавати дигитални свет као свој џеп. Бар у овим мојим годинама, кад већ не спадам међу старије генерације које, углавном, имају луксуз да их баш брига за „интернете” и остале ђаконије с технолошког шведског стола развијеног 21. века. Ма, фала лепо!
Леа Радловачки
