U lancima institucija, nasilnika i predrasuda
Možda zvanične evidencije nisu registrovale povećan broj slučajeva porodičnog nasilja tokom karantina, ali to ne znači da ih nije bilo, već da su uslovi za traženje podrške bili otežani: na minimum je sveden ili potpuno ukinut terenski rad većine institucija, a samim tim i direktan kontakt sa korisnicima koje uglavnom čine žene.
Neke ustanove primećuju da se očekivani skok prijava dogodio tek nakon ukidanja vanrednog stanja, kada žrtve više nisu bile prinuđene da neprekidno budu sa nasilnikom. Iako su žene s invaliditetom u još većem riziku, centri za socijalni rad, sigurne kuće, SOS službe, tužilaštva i domovi zdravlja ne vode posebnu evidenciju o tome koliko je ovakvih osoba prijavilo nasilje, niti postoje posebne preporuke za rad s njima, ustanovila je Organizacija za podršku ženama s invaliditetom „... Iz kruga – Vojvodina”, koja u saradnji s Agencijom za osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost „UN Women” i uz finansijsku podršku Evropske unije učestvuje u regionalnom programu „Primena normi, promena svesti”.
Upitnik otvorenog tipa za 20 predstavnika institucija u Doljevcu, Kragujevcu, Mionici, Negotinu, Novom Kneževcu, Raški, Užicu, Valjevu, Vranju i Žablju, koji su procenjivali saradnju sa lokalnim pružaocima usluga, pokazao je da verovatnoća da će se nasilje zataškati raste ukoliko je opština manja. Uvreženo mišljenje kako su autoriteti uvek voljni da podrže ženu s invaliditetom kada prijavi takav slučaj pokazalo se kao netačno. Praksa govori da ih sistem često smatra nepouzdanim kada svedoče, pogotovo ako je reč o osobama sa povredama mozga, kognitivnim invaliditetom ili narušenim mentalnim zdravljem. Posebno što se smatra kako zlostavljač ne može biti neko ko je život posvetio brizi o drugome. Čak i kada se nasilje ponavlja, prijava policiji završava se usmenom opomenom, dok konsekvence, ako ih uopšte ima, budu zanemarljive budući da su često u vidu društveno korisnog rada. Imperativ ostaje očuvanje braka, a pretnja – izmeštanje dece u hraniteljsku porodicu ako se situacija ne smiri. Ukoliko se odvoje, nasilnik uglavnom ostaje u kući, dok za ženu sa invaliditetom, u nedostatku boljeg rešenja, izbor pada na neadekvatne gerontološke ustanove, navodi se u analizi istraživanja.
Česte mete seksualnih predatora
Od preko pola milijarde žena i devojaka u svetu koje imaju invaliditet, više od 80 odsto doživi seksualno nasilje tokom života, što je podatak koji obara mit da ih od toga štiti percepcija da su nepoželjne i aseksualne. Istina je da za ovu vrstu zlostavljanja okidač nije fizička privlačnost već želja za kontrolom i moći.
Brzina reagovanja je najčešće navođen propust u saradnji sa lokalnim pružaocima usluga, s obzirom na to da su procesi spori, a administracija zahtevna i dugotrajna, uprkos mogućnostima savremenih oblika komunikacije. Osim toga, broj angažovanih stručnjaka nije u srazmeri sa obimom posla.
Kako zaključuju u studiji, profesionalci mahom smatraju
da postojeći model podrške odgovara svim ženama, pa i onima sa invaliditetom, zanemarujući osnovne stvari, počevši od toga da su institucije arhitektonski nepristupačne. „Kad pogodimo šta hoće da nam kaže, ona klimne glavom. Onda dobije to što joj treba”, jedan je od odgovora zaposlenih u ustanovi kolektivnog smeštaja koja nema poznavaoca znakovnog jezika, pa pribegavaju ovakvom ili pismenom sporazumevanju. Ima i onih koji smatraju da im tumač i ne treba jer primaju samo „mentalno očuvana lica”, dok gluve osobe, tvrde, obično imaju neki stepen retardacije.
U navedenim mestima gde postoje organizacije za osobe sa invaliditetom, podrška lokalnih pružalaca usluga podrazumevala je obezbeđivanje jednokratne pomoći, humanitarnih paketa, izleta i okupljanja, dok su volonteri pojedinih opština, osim toga, organizovali dostavu namirnica i lekova, te telefonsko pružanje informacija. Edukacije o kompleksnosti položaja žena s invaliditetom i specifičnim oblicima nasilja kome su izložene nisu planirane.
S. Milačić