ТВОЈА РЕЧ Предраг Грујић (29), глумац зрењанинског НП: РЕАКЦИЈЕ ПУБЛИКЕ МИ ДАЈУ ВЕТАР У ЛЕЂА

С Пеђом смо причали о његовим глумачким почецима, чињеници да се, за разлику од већине вршњака одржао и опстао у глумачкој бранши, а о успесима говоре и бројне награде, међу којима најрадије издваја оне које се тичу управо луткарства: на Првом међународном фестивалу позоришта за ђецу Бања Лука 2022. освојио је награду за глумачко остварење за улогу у представи „Бела Грива”, на 52. сусретима професионалних позоришта лутака Србије освојио је награду за најбољег младог глумца за улогу у представи „Бела Грива”, док је са 23. међународног фестивала професионалних луткарских позоришта за децу „ЛУТ фест” у Источном Сарајеву отишао са наградом за анимацију и глуму, за улогу у представи „Дечак и Месец”.

– Случајно сам кренуо да се бавим глумом – присећа се Предраг. – Моје друштво у основној школи кренуло је на часове глуме у зрењанинско позориште код Милоја Ивановића Буце, па сам кренуо и ја са њима, с тим што су после многи од њих одустали, а ја, ево, до дан-данас нисам. Притом сам био један од немирније деце у том драмском студију и често су покушавали да ме избаце, али на крају сам остао ту. Кренуо сам код Буце у основној школи, па сам наставио у средњој и онда сам уписао Академију.

Колико су студије испуниле твоја очекивања?

– Знаш како, имао сам добру класу. Били смо прва класа наше професорке откако се преселила из Канаде за Србију, а тамо је покупила много знања. И асистент је исто озбиљан педагог, тако да сам на Академији много тога научио и значило ми је за каснији развој.

Шта је уследило после Академије? Колико је професија испала онако како си је замишљао?

– Па, ја сам одавно, од малих ногу, био припремљен да пут глумца није лак и да ме сигурно неће, чим завршим Академију, звати Кустурица да снимамо. Онда, након студија је постало нормално, што некада није било, да постоји одређен период када не радиш ништа. Оно што сам ја имао срећу у несрећи је што сам дипломирао након седам-осам година, значи три-четири године дуже сам студирао, али сам за време тих одлазака на Академију и слушање поново неких предмета, упознао нове генерације и постао сам глумац који је сваке године имао нову дипломску представу, зато што су ме ти млађи студенти звали у своје дипломске представе да будем гост. Самим тим, нисам изгубио толико глумачки тренинг, јер нисам ни престајао да радим. У том периоду сам добио позив да радим једну представу у Вршцу, онда сам са једном дипломском представом гостовао у Сомбору, где су ме видели и звали да радим. Тако да ми је некако, то што нисам завршио факултет у року, значило за касније моје бављење овим послом.

Претпостављам да је твоја највећа љубав управо позориште...

– Тако је. У суштини, нисам имао довољно искуства на камери да је заволим, али у позоришту се осећам сигурније у себе, имам много више искуства и за сада ми се много више свиђа да то радим.

Верујем да на то много утиче и присуство публике, кад знаш да су људи који те гледају ту на неколико метара од тебе и можеш, макар крајичком ока, да уловиш њихову реакцију на оно што радиш...

– Тако је. Волим то што је позориште жива ствар и што ниједна представа не може да се понови двапут на исти начин. С друге стране, глумац сам ком реакција публике даје ветар у леђа, некад чак и превише.

Да ли постоје неке представе које си радио, а које би посебно истакао као најдраже?

– У нашем позоришту бих, пре свега, издвојио „Прадевојчицу” у режији Соње Петровић и представу коју тренутно радимо а то је „Гига прави море” у режији Миље Мазарек. А ван куће у којој сам се сад запослио, поменуо бих представу „Херој нације” из Вршца, коју је режирао мој професор Предраг Стојменовић, јер је то представа која је урађена са јако малим буџетом, веома скромно, а успела је да доживи већ шесту годину, што је велики успех, јер Вршац кубури са публиком, а ова представа је жива дуго и зато ми је јако драга. И издвојио бих и сарадњу са младим редитељем Андрејем Цветановским и представу „Дон Жуан” коју сам скоро радио у Вршцу.

Споменуо си да си се запослио у „нашој кући”, односно зрењанинском Народном позоришту „Тоша Јовановић”, где смо се и упознали пре петнаестак година, што је и повод за овај интервју. Лепо је чути да млади глумци стижу до таквог уговора.

– Тужно је што је након Академије са моје класе само још једна девојка запослена и велики је период у ком морамо да будемо хонорарци како бисмо дошли до било каквих сигурних примања. Имам већ 30 година и тек сад сам се запослио, што је за мене, искрено, велики успех, а можда је објективно то требало да се деси много раније. Радио сам у два позоришта у Београду, у једном у Вршцу и у Сомбору и нигде нисам био ни на корак до плате, а онда се десио, након кастинга за Драмску сцену у нашем позоришту, позив управника Дејана Карлечика, да се опробам на луткарској сцени и то ми се допало и пронашао сам се у томе. Након тога је почео пакао, како да ме запосле и стварно морам да се захвалим целој Управи и Карлечику који је налазио начине да среди да се пријавим за стипендију, а након тога сам примљен на паушал и сад, након две године, сам се и запослио.

Шта, онда, рећи младима који желе да једног дана буду глумци? Како их охрабрити да не одустају? Да ли уопште има под овим глумачким небом довољно места за све?

– Нема довољно простора, али уопште се не слажем ни с људима који својој деци неће да дозволе да упишу глуму јер су и сами тешко дошли до посла. То често у нашем послу говоре: „Кад будем имао сина, никад му нећу дозволити да буде глумац!” Ово је један јако леп живот, мада је тежак. Оно што је мој савет младим људима који желе да упишу глуму или су је завршили да морају да се наоружају са много стрпљења, то је прва ствар. Друга ствар је да раде самосталне пројекте, јер из свог искуства и искуства својих колега, самостални пројекти које направиш са својим другаром редитељем или аматерски, могу да буду јако битни за глумачки тренинг, али и да те неко види. А трећа ствар је да нађу још неки онлајн посао поред тога, као што сам ја урадио, јер у периодима кад не радиш довољно, потребне су ти финансије, а данашњи онлајн послови могу да ти помогну да радиш неколико сати дневно и да од тога живиш и да се бавиш оним што волиш.

Онда му глума дође као неки хоби...

– Па, јесте. Али, боље и да буде хоби, него да не радиш уопште.

Да ли би још нешто додао, истакао?

– Па, не волим да дајем интервјуе, али сад сам се распричао и мислим да сам рекао и више него што сам очекивао. Али, додао бих да сам захвалан луткарском ансамблу зато што ме уче једну глумачку вештину која је врло тешка, а то је луткарство. Мислио сам да је мање изазовно него што јесте, а они се толико труде да ми помогну.

Која је разлика бити у луткарској представи и „редовној”?

– Много је теже, јер сам замишљао да морам кроз лутку нешто да покажем, а онда сам схватио да долазим до проблема, јер сва моја глумачка средства која сам научио као жив глумац нису иста као и она која могу да покажем кроз лутку и тако је оживим. Морам да научим како се луткарски размишља и да не могу да крећем само до себе, већ да имам једну „препреку”, а то је да се искажем кроз лутку. Стварно, ови људи гину да ми помогну да то научим и на добром сам путу.

Леа Радловачки