TVOJA REČ: PETRA SPASOJEVIĆ (17) To što ne vidim, nije prepreka da radim ono što volim

Na tom događaju, u kategoriji dua, Petra je ponela i titulu laureata zajedno sa svojim drugarom Lukom Šašićem. Iako takva dostignuća nisu neobična za mlade talente koji od malih nogu život podređuju muzici, Petrin put je nešto drugačiji, budući da je kao prevremeno rođena beba u inkubatoru izgubila vid. Budući da se nije odvajala od sintisajzera još od druge godine, njeno interesovanje prema muzici i sviranju uglavnom je bilo posmatrano kao igra, da bi se sve to promenilo u desetoj godini kada je upisala Nižu muzičku školu „Isidor Bajić”. Inače, od septembra će krenuti u treći razred istoimene srednje novosadske Muzičke škole.

Do sada je učestvovala na brojnim takmičenjima i nastupala je pred domaćom i stranom publikom, pa će tako i 9. i 10. septembra zasvirati u makedonskom Štipu, a pred Novosađane će se naći 16. septembra u Kulturnoj stanici „Eđšeg”, gde će se svojim sugrađanima predstaviti kao solista, izvođač u kamernom triu, klavirskom duu, ali i kao korepetitor i kompozitor!

- Kad sam bila mala, imala sam oko osam-devet godina, volela sam da slušam radio i jednom prilikom sam slučajno naišla na Radio Beograd 2 i tad sam prvi put čula neku muziku u kojoj niko nije pevao i pitala sam roditelja ko to svira - priseća se Petra kada je prvi put čula zvuk instrumenta koji je ubrzo postao njena svakodnevnica. - Oni nisu znali da mi kažu koja je to kompozicija i ko je svira, ali su znali da mi kažu da se taj instrument zove klavir. Ta muzika mi se toliko dopala da sam, dok sam je slušala, razmišljala o tome kako se proizvodi taj zvuk, kako izgleda instrument, ali i kako ja da proizvedem te tonovo. Sa pravim klavirom sam se prvi put susrela kad sam krenula u muzičku školu „Isidor Bajić”, kad sam imala deset godina. Privlačile su mene i orkestarske kompozicije, ali klavir mi je bio omiljeni instrument.

Kakav je bio osećaj kada si ti na klaviru proizvela tonove o kojima si maštala? Da li se sećaš šta si prvo odsvirala? Kako je to sve izgledalo?

- Bilo je neverovatno. Ne sećam se baš svega, ali znam da mi je tad bio prvi put da vidim pravi klavir i da vidim kako se na njemu svira. Bukvalno sam imitirala, nekad i glasom, a nekad i klavirom, kako nešto doživljavam.

I tad kad si počela, više nisi prestajala... Koliko ti je vremena trebalo da se upoznaš sa klavirom i da se navikneš na to koje sve dirke ima, gde se nalaze, koja koji ton proizvodi i slično?

- Vrlo brzo sam naučila kako se šta svira i gde se šta nalazi na klaviru, to mi nije bio problem. U početku mi je malo bio problem da shvatim kako se pravilno drži ruka na klaviru, budući da prsti treba da budu savijeni na pola, zglob treba da stoji dole, a ja sam držala ispravljenu ruku jer ipak ne vidim, a i pisala sam Brajevo notno pismo i to se čita tako što se ruka ispravi kako bi se osetile tačkice pod prstima. Za to mi je trebalo malo više vremena, a sve ostalo je bilo okej. Kako se šta svira sam učila iz godine u godinu.

Koliko ti je bilo izazovno, naporno ali i uživanje da učiš sve to i da se sve više upustiš u svet muzike i klavira?

- Što se tiče toga što ne vidim, to mi nije prepreka da radim ono što volim, da sviram i da komponujem, ja sam prosto pronašla način kako da se izdignem iznad svog invaliditeta, tako da mi to uopšte ne predstavlja neki problem. A i u školi su se svi profesori prilagodili meni i našli su način kako da rade sa mnom.

I, nisu pogrešili, s obzirom na to šta sad sve uspevaš i postižeš! Kako učiš teoriju?

- Na primer, moja profesorka klavira mi nasnimi kompoziciju, pročita note i odsvira šta kako treba da zvuči. Ja to slušam i tako učim, preko tih snimaka. Isto i kad učim za druge predmete, ili snimam časove, ili imam neke zvučne knjige pa iz njih čitam, ili profesori postavljaju materijal na Gugl učionici. Imam i govorni program na računaru koji mi čita.

Koliko često sviraš klavir i koliko vremena mu posvećuješ u toku dana, što za školu, što za takmičenja, što za svoju dušu?

- Što se tiče vežbanja, u proseku vežbam oko šest sati dnevno, a kad ne vežbam, ili kompoujem ili sviram ovako iz uživanja nešto.

To je, onda, mnooogooo muzike u tvom životu, ali i u životima ljudi koji su oko tebe. Rekla si da komponuješ... Šta te inspiriše da pišeš kompozicije?

- Inspiraciju pronalazim u nečemu što mi se desilo, nešto lepo što sam doživela, a ponekad je pronalazim i u muzici koju sam čula. A što se tiče zapisivanja kompozicije, ima nekih programa za zapisivanje nota, mada govorni programi to ne podržavaju u potpunosti, pa imam profesorku koja zapisuje note koje joj diktiram. Kako ne bih zaboravila kompozicije, snimim ih i sačuvam u privatnoj arhivi. Imam uređaj sličan diktafonu, zove se „Daisy plejer”, na njemu snimam i časove, sve što mi treba. A i klavir koji imam kod kuće je električni, pa ima mogućnost snimanja na memorijsku karticu.

Jel’ nekad kombinuješ da sa nekim komponuješ, u smislu, da sviraš na klaviru uz neki drugi instrument?

- Da, imam jednu kompoziciju za klarinet i klavir, nekoliko puta sam je svirala sa drugaricom iz rareda Darijom Arnautović koja svira klarinet. Imam i neku kompoziciju za violinu i klavir, ali još nisam zapisala note. Inače, sama komponujem za više instrumenata, samo promenim glas na klaviru, pa snimam glas po glas. Imam kompoziciju i za klavir za četiri ruke. Za više instrumenata, prvo nasnimim pratnju na klaviru, a posle promenim zvuk, recimo stavim da bude violina, pa onda pustim klavirsku pratnju i uz nju sviram deo koji svira violina. I tako komponujem za više instrumenata.

Baš sam oduševljena, nisam imala predstavu da sve to tako funkcioniše... Koliko ti znači kad postigneš vrhunske rezultate na takmičenjima?

- Meni svaka nagrada mnogo znači i doživljavam ih kao potvrdu da ono što radim zaista vredi i motiviše me da nastavim dalje.

Šta bi poručila mladima koji bi želeli da se bave nečim iako to nešto naizgled deluje da nije za njih?

- Mladi treba da se oprobaju u nečemu i da se izbore za sebe, ali je u tome podrška jako važno. Konkretno, ja ne mogu bez podrške, mislim da bez toga ne bih mogla da postižem ove uspehe. Moja najveća podrška su moji roditelji i moja profesorka klaira Ana Frlin bez koje ništa ne bi bilo ovako kako jeste.

Šta voliš da slušaš od muzike u slobodno vreme, koliko se to razlikuje od onoga što sviraš? I, imaš li neke kompozicije koje su ti omiljene?

- Što se tiče onog što volim da sviram i onog što volim da slušam, nema nikakve razliike. Takođe, osim klasične muzike, volim da slušam i pop i rok muziku, a to volim i da sviram. Recimo, volim Frajle, Olivera Dragojevića, Jelenu Tomašević, Mariju Šerifović, Ninu Badrić... Ima ih mnogo, ali to su mi neki omiljeni.

Kakvi su ti planovi za dalje?

-  Na prvom mestu mi je obrazovanje, nisam još odlučila gde ću studirati, ali definitivno ću studirati klavir i kompoziciju. Volela bih da se ostvarim kao pijanista i kompozitor, ali i da nastupam na velikim svetskim scenama, kao i da se moja dela jednog dana slučaju i izvode.

Recimo na Radio Beogradu 2! Nikad se ne zna... Da li znači da i inostranstvo dolazi u obzir za studiranje?

- Da, dobijala sam i neke pozive iz inostranstva, ali još uvek nisam ništa odlučila, jer ipak bi neko morao da ide sa mnom, a to je malo teže. A opet, imam još vremena da odlučim.

L. Radlovački