Tvoja reč, Petar Agbaba (26): Ne vredi se svađati s ljudima
„Ljudi ređe crvene zbog svojih prestupa, nego zbog svojih slabosti i taštine“, svojevremeno je rekao francuski pisac Žan de La Brijer, a ovog petka pričamo upravo o tome - šta je danas (veća) sramota.
Iako često čujemo da je sramotno sklanjati tuđe smeće, odnosno biti čistač ulica, zapravo, češće bi trebalo da pričamo o tome da je sramota prljati svoju okolinu.
Petar Agbaba (26) iz Beočina od 2015. godine radi u Službi javne higijene Javnog komunalnog preduzeća „Čistoća” i dnevno sakupi oko 150 kilograma smeća na ulicama Stare Detelinare u Novom Sadu. Budući da je završio srednju saobraćajnu školu „Pinki”, planira da uskoro krene na obuku za vozača i sedne za volan velikog „smećara”.
- Nema posla, pa sam upao u „Čistoću” i zadovoljan sam, a i plata je solidna - ne krije Petar.
Uvek govorim da je sramota prljati grad, a ne čistiti ga...
- Da, da. To jeste tačno!
Kako izgleda jedan dan na tvom poslu?
- Manje-više svaki dan je isti. Toliko je prljavo da kad prođem svoju rutu jedan dan, ubrzo izgleda kao da nisam ni prošao tuda. Prljavo je svakog dana. Recimo, kontejner je na deset metara od kante, a ljudi bacaju smeće u kantu.
Kako objašnjavaš tu nekulturu? Šta je sve razlog?
- Možda razmišljaju: „Ma, ko šiša državu, mi ćemo bacati gde stignemo, baš nas briga”. Mislim, bar ja to tako vidim.
Jesi li imao priliku da razgovaraš sa ljudima?
- Jesam s nekim pojedincima. Neki kažu da je njih sramota što ima smeća. Koliko puta mi se desilo da ja bockam po travi otpatke, a neko kolima prođe, otvori prozor i izbaci smeće.
Kako odreaguješ u takvoj situaciji?
- Ništa. Vratim se i to pokupim. Ne vredi se svađati s ljudima. Mislim, nemoguće je dokazati im da to ne treba da rade.
Imaš li predstavu koliko dnevno pokupiš smeća?
- Znam po džakovima. Za ceo svoj teren napunim 30 džakova, a u jednom bude oko pet kilograma.
Šta sve nalaziš na ulici od smeća?
- Uglavnom flaše, limenke, kese, kućni otpad koji ljudi bacaju kroz prozor.
Da li si nekad naišao na nešto što nisi očekivao?
- Nalazio sam razne stvari, telefone i novčanike, ali to vraćamo ljudima.
Koja je tvoja ruta?
- Ja držim Staru Detelinaru i taj deo. Dnevno mi treba 20 kilometara kako bih obišao ceo teren. Bude i cik-cak šetnje.
Da li si nekad nailazio na negativne komentare budući da se baviš ovim poslom?
- U suštini nisam. Možda omladina misli kako sam mlad čovek i zašto ovo radim, kako se ne sramotim.
I, ne sramotiš se?
- Pa, ne sramotim se uopšte. Što bih? Bitno je da se nešto radi.
Apsolutno se slažem. Šta je najveća sramota?
- Najveća sramota je krasti.
Šta radiš u slobodno vreme?
- Izađem sa društvom na fudbal, slikam, crtam... Radim grafitnom olovkom, crtam stripove. Zbog vremena slabije se bavim time. Kad imam slobodan vikend, onda izađem u grad, ništa posebno.
Da li si razmišljao o tome da nađeš drugi posao?
- Sad treba da idem na obuku za vozača, pa ću voziti velikog „smećara”.
Imaš li ideju šta bi voleo da radiš za pet-deset godine?
- Meni je super što ću ovo voziti. Planiram da steknem iskustvo i da nakon nekoliko godina odem „preko” da vozim. To mi je najbitnije.
O čemu si maštao da ćeš biti kad odrasteš?
- Uvek sam maštao da crtam stripove. To sam počeo od desete godine da radim, a sad ide sve bolje i bolje, usavršio sam.
Koliko na poslu imaš zanimljivih situacija?
- Nikad mi nije dosadno. Srećem građane koje već poznajem. Napolju sam, na svežem vazduhu...
Nije ti naporno tokom leta i vrućina?
- Nije, izdržimo. Napravimo i pauzu, sklonimo se u ’lad. Snađemo se.
Šta bi poručio mladima?
- Da se ne sramote posla, da rade i steknu iskustvo.
L. Radlovački
