Твоја реч, Петар Агбаба (26): Не вреди се свађати с људима

Иако често чујемо да је срамотно склањати туђе смеће, односно бити чистач улица, заправо, чешће би требало да причамо о томе да је срамота прљати своју околину.

Петар Агбаба (26) из Беочина од 2015. године ради у Служби јавне хигијене Јавног комуналног предузећа „Чистоћа” и дневно сакупи око 150 килограма смећа на улицама Старе Детелинаре у Новом Саду. Будући да је завршио средњу саобраћајну школу „Пинки”, планира да ускоро крене на обуку за возача и седне за волан великог „смећара”.

- Нема посла, па сам упао у „Чистоћу” и задовољан сам, а и плата је солидна - не крије Петар.

Увек говорим да је срамота прљати град, а не чистити га...

- Да, да. То јесте тачно!

Како изгледа један дан на твом послу?

- Мање-више сваки дан је исти. Толико је прљаво да кад прођем своју руту један дан, убрзо изгледа као да нисам ни прошао туда. Прљаво је сваког дана. Рецимо, контејнер је на десет метара од канте, а људи бацају смеће у канту.

Како објашњаваш ту некултуру? Шта је све разлог?

- Можда размишљају: „Ма, ко шиша државу, ми ћемо бацати где стигнемо, баш нас брига”. Мислим, бар ја то тако видим.

Јеси ли имао прилику да разговараш са људима?

- Јесам с неким појединцима. Неки кажу да је њих срамота што има смећа. Колико пута ми се десило да ја боцкам по трави отпатке, а неко колима прође, отвори прозор и избаци смеће.

Како одреагујеш у таквој ситуацији?

- Ништа. Вратим се и то покупим. Не вреди се свађати с људима. Мислим, немогуће је доказати им да то не треба да раде.

Имаш ли представу колико дневно покупиш смећа?

- Знам по џаковима. За цео свој терен напуним 30 џакова, а у једном буде око пет килограма.

Шта све налазиш на улици од смећа?

- Углавном флаше, лименке, кесе, кућни отпад који људи бацају кроз прозор.

Да ли си некад наишао на нешто што ниси очекивао?

- Налазио сам разне ствари, телефоне и новчанике, али то враћамо људима.

Која је твоја рута?

- Ја држим Стару Детелинару и тај део. Дневно ми треба 20 километара како бих обишао цео терен. Буде и цик-цак шетње.

Да ли си некад наилазио на негативне коментаре будући да се бавиш овим послом?

- У суштини нисам. Можда омладина мисли како сам млад човек и зашто ово радим, како се не срамотим.

И, не срамотиш се?

- Па, не срамотим се уопште. Што бих? Битно је да се нешто ради.

Апсолутно се слажем. Шта је највећа срамота?

- Највећа срамота је красти.

Шта радиш у слободно време?

- Изађем са друштвом на фудбал, сликам, цртам... Радим графитном оловком, цртам стрипове. Због времена слабије се бавим тиме. Кад имам слободан викенд, онда изађем у град, ништа посебно.

Да ли си размишљао о томе да нађеш други посао?

- Сад треба да идем на обуку за возача, па ћу возити великог „смећара”.

Имаш ли идеју шта би волео да радиш за пет-десет године?

- Мени је супер што ћу ово возити. Планирам да стекнем искуство и да након неколико година одем „преко” да возим. То ми је најбитније.

О чему си маштао да ћеш бити кад одрастеш?

- Увек сам маштао да цртам стрипове. То сам почео од десете године да радим, а сад иде све боље и боље, усавршио сам.

Колико на послу имаш занимљивих ситуација?

- Никад ми није досадно. Срећем грађане које већ познајем. Напољу сам, на свежем ваздуху...

Није ти напорно током лета и врућина?

- Није, издржимо. Направимо и паузу, склонимо се у ’лад. Снађемо се.

Шта би поручио младима?

- Да се не срамоте посла, да раде и стекну искуство.

Л. Радловачки