TVOJA REČ: NEMANJA SPIRIDONOVIĆ (27)  Igrač ili trener – sve ima svoje čari

Već dve decenije je u RFK „Novi Sad - 1921” gde igra na poziciji zadnjeg veznog, te je, kako objašnjava, motor ekipe, ali trenira i mlađe selekcije. Trenutno je apsolvent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, a onda planira da dobije i trenersku licencu, budući da je to poziv o kom mašta od početka fudbalske karijere.

- Ne znam ni ja šta me privuklo fudbalu - pokušava Nemanja da se priseti. - Jednostavno, u školi smo krenuli da igramo fudbal, gledali smo ga i na TV-u, pa kad smo krenuli u prvi razred, drugar i ja smo otišli sami da se upišemo i eto. A budući da ne volim da odustajem, eto, i dan-danas sam u „Novom Sadu”.

Jesi li se nekad pokajao?

- Ne, nisam. Da jesam, davno bih batalio.

Da li je to bila ljubav na prvi klik?

- Na prvi pogled, bukvalno tako.

Koliko je naporno biti „motor ekipe”, jer, ako dobro kapiram, dosta od tebe zavisi?

- Da, da, da. Jako je teško jer je zahtevna pozicija zbog trčanja, naročito što trenutno imam malo viška kilograma i onda mi je još teže, pa mi ni ne ide u poslednje vreme, jer treba da smršam pet-šest kila. Inače, puno fizike se traži, trčanja, rada...

Kako si sebi dozvolio taj višak?! To otkako si postao trener pa si se malo opustio?

- Jednostavno sam takav, ali ima dosta do metabolizma i loše ishrane. Ne volim sve da jedem, a sve mi se „zalepi” i koliko god ja trenirao, dok ne promenim ishranu, neće to tako lako ići. Iako treniram svaki dan, nekad i dvaput dnevno, tu se malo potrošim ali ne ide tako lako.

Znači, fudbal je mnogo kompleksniji nego što mislimo?

- Mnogo tu stvari utiče, naročito ako se pored fudbala baviš i nekim drugim stvarima. Kod nas u klubu više od polovine ekipe radi i još treba da dođu na trening i da trče.

Radiš li ti nešto mimo fudbala?

- Trenutno ništa. Studiram i treniram mlađe, vodim 2008. godište.

I jedeš...

- Da, studiram i jedem i odmaram.

Kako izgleda raditi sa mladima i da li imaš klince u kojima prepoznaješ sebe?

- Ima jedan mali koji igra istu poziciju kao i ja, a ima i viška kilograma... On se ugleda na mene, dolazi na utakmice prvog tima da gleda, kao i ostali klinci. Zanimljivo je sa njima raditi.

Koliko se pogled na fudbal, odnosno doživljaj tog sporta, promenio u odnosu na vreme kada si ti počinjao? Verujem da danas dosta utiču savremeni poznati fudbaleri na koje se dečaci ugledaju...

- Mnogo se promenilo s obzirom na to da je i tehnologija ušla u fudbal. Sad je sve preko telefona, sve ima na internetu i deca previše gledaju „Jutjub”, poteze Ronaldinja, Ronalda,... i hoće da to rade na utakmicama i na treningu, što ne ispadne baš kako treba. Pre nije bilo telefona, a sad samo pošalješ jednu poruku na „Vajberu” i svi znaju kad je trening i sve ostalo.

Šta je tebi bio glavni motiv kada si počinjao da treniraš fudbal?

- Nije bilo toliko različitih sportova na televiziji, kao što sad ima. Tad sam gledao RTV s tatom i slušao Laza Bakmaza.

RFK „Novi Sad - 1921” konstantno prima nove članove, naročito kada je reč o uzrastu do 13 godina. Za te mlađe kategorije vrata su uvek otvorena, a treninzi će se od naredne nedelje odravati u Hali 24 na Novosadskom sajmu, svakog utorka, srede i četvrtka od 8 i od 15 časova.

Koliko je fudbalski svet ispunio tvoja očekivanja iz perioda kad si ulazio u njega?

- Prvih godinu-dve me je zanimalo da postanem trener mlađih selekcija. Uvek mi je to bilo u glavi i sve više me je privlačilo fudbalu i sad, posle 20 godina, ja sam fudbalski trener i nastavljam da idem napred.

Šta je izazovnije - biti trener ili „motor tima”?

- I jedno i drugo ima svoje čari. Naravno, ne možeš se baviti fudbalom ceo život, postoji granica a onda se mora razmišljati i o drugim poslovima i ono što je povezano s tim, a to je trenerski posao. Oba su zahtevna.

I, o čemu ti razmišljaš kada je reč o budućnosti?

- Planiram da jednog dana napravim svoju školicu fudbala.

Fudbal se tretira kao dečački sport. Šta je sa devojčicama?

- U poslednje vreme se devojčice guraju i u suđenje...

Čuj, guraju! Kaže se - probijaju se!

- Dobro, sad se baš probijaju. Obraća se velika pažnja na njih, ali uvek može više. Svaki klub može da ima i žensku selekciju. Trenutno je kod nas nemamo, ali nudimo. Čak i u klubovima u kojima treniraju, igraju sa dečacima. Drago mi je što ih ima i lepo je raditi sa njima, naročito što su devojčice pametnije i brže se razvijaju.

E, sad si se izvukao... Koliko se fudbal promenio u kvalitativnom smislu?

- Promenio se mnogo. Naročito što klubovi zavise od Grada, a ako ne dobijaju tako pomoć, onda žive od svojih mlađih selekcija. A ako se tu loše radi, onda ne može ni od toga da se živi. Ali, ne može se ništa bez pomoći Grada, mora da se ulaže. Takođe, traži se više napora i više odricanja, nije moglo kao pre, sad se traži više trke.

L. Radlovački