TVOJA REČ Igor Stojilović (30): Mladi ne beže, već traže

Kako bi doprli do svih tih „ćudi”, omladinski radnici imaju ozbiljan zadatak koji, pre svega, iziskuje iskrenost prema sebi samima, što znači da u skladu sa svojim interesovanjima i kapacitetima pristupe određenim grupama. Već petnaestag godina u tom svetu je, politikolog po zvanju i omladinski radnik po izboru, Igor Stojilović (30), rodom iz Kikinde, koji je za to vreme bio i korisnik omladinskih programa, aktivista, volonter, koordinator kluba,... Trenutno je član Centra za omladinski rad (CZOR), u Upravnom odboru Krovne organizacije mladih Srbije, ali i koordinator za javno zagovaranje i unapređenje omladinske politike, što, kako kaže, nema šanse da bi uspeo da stavi u jedan tnjeet.

Koje su ključne promene kod mladih tokom celog tog perioda, ne uključujući da su ti se pojavile sede, da ti je izrasla brada...?

- Da mi je pola kose otpalo...

To ne brojim!

- Hvala ti. Ne gledaš u dlaku, što bi se reklo. A i mladi su se potpuno promenili! Ovo je druga generacija. Način funkcionisanja, razmišljanja, komunikacije... Kad držim treninge i radionice i pitam gde se najčešće okupljaju, mladi kažu na terenima, keju, ’vamo-tamo, ali se najviše okupljaju na internetu. Kad smo mi bili mladi, to nije bilo tako.

Da, u naše vreme...

- Mislio sam da to nikad neću reći, ali... S te strane bilo je drugačije i sada sve što se dešava, sve promene koje nastaju, sve je na internetu. Ako se tamo ne dese, nisu se desile uopšte! Sve ono što se oko mladih zbiva na njih ne utiče ako u dovoljnoj meri nije vidljivo u internet svetu, pa onda i ne reaguju na te neke stvari. Promene su danas veće jer mladi slobodnije komuniciraju, slobodnije putuju i sada su više u korak sa svetom. Ranije je postojala evidentna razlika između mladih koji odrastaju u Švedskoj i onih u Srbiji, sad nije to tako. Sada se naši mladi osećaju komfornije jer nisu građani „trećeg sveta”. Naša generacija nije imala tu privilegiju.

Rekao si da danas mladi slobodnije komuniciraju... Da li misliš da u nekim trenucima „preteruju”? Odnosno, zbog interneta imamo nove vrste nasilja, ono je sve češće, promovišu se loše i pogrešne vrednosti... Koliko cela ta sloboda ima negativan uticaj? A u skladu s tim, koliko je danas tebi, kao nekome ko je odrastao u drugačijem svetu, izazovno da sarađuješ i radiš sa mladima koji imaju poprilično veći negativan uticaj na druge, ali i drugi na njih?

- Da krenem od ovog poslednjeg... Moja profesionalna obaveza je da komuniciram sa potpuno različitim osobama. Omladinski rad se upravo bavi onima koji su slobodni i ne ustručavaju se pri komunikaciji, pa i preteruju u tome, a mi treba da im budemo nekakva vrsta uzora, prikaz njihove šanse i izbora, da vide da postoje i drugačiji način. S te strane, mislim da je za nas važno da budemo iskreni prema sebi, s kim možemo a s kim ne možemo da radimo, jer je super da svi hoće da rade sa marginalizovanim ljudima, ali moramo da stavimo granice sa sobom, s kim možemo, kako možemo, da li imamo kapaciteta za tako nešto. A s druge strane, imamo mnogo slobode, s tim se povećavaju obaveze i odgovornosti. Ako neki političar potpuno slobodno može da kaže nešto na televiziji, ili ako ja mogu svašta da izjavim u novinama, a da za to ne budemo sankcionisani zakonski ili društveno, šta onda sprečava bilo koju drugu osobu da kaže ili napiše šta želi? Ono što sve češće čujem jeste: „Ja preuzimam odgovornost.” Ali, šta to praktično znači? Tu stajemo svi kompletno, pa i mladi.

Koliko, onda, možemo da kažemo da su mladi spremni da radi sebe preuzmu odgovornost? Ima li pozitivnih primera?

- Ima mnogo pozitivnih primera. Mislim da društvo funkcioniše zahvaljujući tim primerima i da nas oni u ovom trenutku drže. To su ljudi koji su svojim delovanjem stvorili nešto u zajednici i pokazali da se može i drugačije.

Bitno je da ih ima... Kad pričamo o Centru za omladinski rad, čime se sve bavite i kakve pomake postižete?

- Mislim da svi kao sektor treba da budemo iskreni da su naše metode i načini rada dosta zastareli u odnosu na ove nove generacije mladih. Mi odlazimo na mesta na kojima se okupljaju, ali oni funkcionišu na interenetu. Super je da odemo u škole, omladinske klubove, na ulicu, ali to više nije to. Mi moramo da se digitalizujemo i pokušamo da kroz aplikacije, forume, društvene mreže komuniciramo sa mladima i budemo im podrška tamo gde i koja im je potrebna. Još uvek nemamo neke efikasne rezultate, ali je super da razmišljamo o tome. S druge strane, mislim da je decentralizacija aktivnosti ključna. Danas ne žive svi mladi u centru, žive i na periferiji, i da bi neko od njih došao do nas, mora da promeni dva autobusa, a to se neće desiti. Zato naš pomak mora da bude fizički, ne samo u idejama. Mislim da se društvo izuzetno polarizuje na one koji su in i out, samo je pitanje koliko je taj krug širok i ko sve stane u njega.

Spomenuo si digitalizaciju... Gde će nas ona odvesti? Koliko je realno i poželjno da se glavne stvari odvijaju na ekranima?

- Mislim da ne mora da se odvija na ekranima, ali mi moramo da budemo prisutni u tom svetu. Ušao sam u omladinski klub slučajno,drug me je pozvao. Mladi se danas druže online i ako nekoga pozivaju, pozvaće ih samo u virtuelnom svetu.

Zbog čega, uopšte, mladi imaju toliku potrebu za virtuelnim svetom? Od čega beže?

- To ti je autosugestivno pitanje...

Beže od odgovornosti koje su veće i ozbiljnije u realnom svetu?

- Mislim da ne beže, nego traže. Oni na internetu mogu da učestvuju potpuno ravnopravno. Način funkcionisanja tih društvenih mreža nas stavlja na jednak nivo, i predsednika države, premijerku, tebe, mene ili neku mladu osobu od deset godina. Taj svet je potpuno ravnopravan za sve nas. U fizičkom svetu to ne možemo.

Da li, onda, to znači da si out ako nisi virtuelnom svetu?

- Apsolutno si out.

Znači, opet postoji diskriminacija...

- Tako je. Zato su mladi, koji su u zajednicama koje nisu dovoljno razvijene i prilagođene internetu, potpuno out, izvan sveta.

Koliko zaista propuštamo suštinu života? Činjenice da neko živi na Klisi, Limanu, ima Fejs ili ne, nosi markiranu odeću ili ne... da li su to suštinske razlike među nama?

- Slažem se sa tobom, ali to nisu razlike, to su prilike. To je jednostavna stvar da li možeš to nešto da priuštiš. Treninzi CZOR-a dostupni su baš svima, ali osoba sa Klise se neće pojaviti jer mora da potroši 260 dinara da bi došla na dvodnevni trening, a nema te pare. Meni je potpuno nevažno ko je odakle, to je banalnost o kojoj mi ne razmišljamo. Ali, jeste bitno da li mlada osoba ima internet kako bi mogla da pročita ove tekstove. Danas je, možda, u svetu odraslih još uvek važno da li su član neke stranke, ali u svetu mladih je važno da li imaju internet. Zaboravili smo da to iskoristimo i da od tog sveta napravimo prostor u kom mladi mogu da funkcionišu. Takođe, oni koji su donosioci odluka treba malo razmisle o tome da mladi treba da se ugledaju na njih. A ako za jednog političara mladi nisu važni, zašto bi mladi mladima bili važni? Deca i omladina odlično imitiraju, što znači da treba da im damo nešto da odlično imitiraju, neki sadržaj. Ne treba da zaboravimo ni da, ako hoćemo da stvorimo promene u zajednici, moramo da razmišljamo o tome šta je sve zajednica. Ona nije samo unutar kruga, već i izvan.

Lea Radlovački