Tvoja reč, Edit Vereš (26): Igre izvlače najbolje od nas

Diplomirana psihološkinja Edit Vereš (26) iz Sombora radi na dva važna poduhvata koja se tiču upravo svih generacija. U okviru OPENS 2019 radi kao koordinatorka projekta „Eurogames” koji predstavlja svojevrsni priručnik za inkluzivno obrazovanje, a predsednica je i Centra za društveni razvoj „Complexus” prkeo kog organizuje edukacije i Akademiju poslovnih veština. U svakom slučaju, šta god radila u toku dana, stava je da „ukoliko držimo šaku zatvorenu, ne može ništa da izađe iz nje, ali ne može ništa ni da uđe.”

Generalno se vodim moralnim načelima da radim dobre stvari i nešto što će dugotrajno ostaviti efekat na društvo, objašnjava Edit.

Kako dodaje, to joj je najbitnije da li se fokusira na akademske poslovne veštine koje će studentima biti potrebne u kasnijem životu, da li u nekoj edukaciji mladih i dece gde treba da razviju svest o empatiji i toleranciji, ali joj je bitno da sve to vodi globalnom podizanju svesti.

I, s kim je lakše raditi - s mlađima ili starijim mladima?

Mislim da je u svemu, šta god da radim, uvek se pronađe način i put kako da se dođe do bilo koje populacije. Najlakše je reći da mladi neće da rade, ali samo treba ispitati puteve i načine kako im prići. Generacije se menjaju, posebno sa razvojem tehnologije, samo je poenta na koji način ćete im predstaviti neku ppriču. Bukvalno zavisi od toga.

Navodiš me da se, onda, najpre osvrnem na igre kojima se baviš. O čemu je tu tačno reč?

Mi smo dobili trogodišnji projekat u okviru OPENS-a gde smo pravili priručnik koji sadrži sve od istraživanja o inkluziji, kako u našoj zemlji, tako i u inostranstvu - šta su postigli tokom svih ovih godina i šta se dešava kod nas. Drugi deo priručnika se sastoji od 60 igara koje su napisane za profesore i nastavnike, za bilo koga ko radi sa mladima i poenta svih igara je da deca i mladi učestvuju i da se na kraju izvuče poruka da smo svi jednaki, da treba da imamo ljubav i empatiju prema drugima i slično. Suština je da se izvuče najbolje iz nas.

Zbog čega zaboravljamo da se igramo?

S nekog psihološkog stanovišta, prosto zaboravimo da se igramo jer smo stavljeni u kooperativni svet gde je lakše da imamo ljude koji rade ono što im se kaže, nego ljude koji maštaju i koji bi se igrali i slično. Mislim da trenutno dolazimo do generacije ljudi, poslovanja i sistema koji razvijaju svest o kreativnosti zaposlenih, ali mislim da imamo još dosta da idemo do tog momenta da se zaista sve to uključi u svet odraslih. Igra je bitna jer u tim trenucima dolazimo u kontakt sa detetom u sebi, što je važno negovati kroz čitav život, jer, nažalost, „odrasli” zaborave na taj deo sebe zbog čega mogu da nastaju razni problemi.

Možemo li da kažemo da nas igra čini efikasnijima na poslu?

U suštini, to nam daje dodatnu motivaciju i inspiraciju da radimo nešto novo i na drugačiji način, i to može da nas podstakne da budemo efikasniji. Igre u svakom slučaju imaju smisla, samo ih treba smisleno upotrebiti.

Da li ste već implementirali taj projekat ili tek treba?

Radili smo četvorodnevnu obuku sa volonterima gde smo ih obučavali o programu i sada nam je plan da idemo po školama i pričamo o igrama, naročito u razredima koji su uključeni u proces inkluzije, da odemo da se igramo i radimo na podizanju svesti kod dece i mladih.

S druge strane, baviš se i poslovnim veštinama. Koliko mladi uviđaju važnost takvih veština?

Kada sam započinjala priču o Akademiji poslovnih veština, svi su mi rekli da to neće uspeti, da mlade ne interesuju takve priče, a ja sam stava da ih interesuje, samo treba znati na koji način im to prikazati, kako ih privući. Tako da, imaju svest, pogotovo oni koji su pri završavanju fakulteta zaista i shvataju potrebu tih znanja jer, neophodno je da, kad završe školu, imaju neki kontakt sa stvarnim svetom. U suštini, čitava ideja je da posle fakulteta ne odu u neku firmu i ne znaju šta ih je snašlo, kakva je komunikacija u timu, da li se i kako uči i snalaziti, tako da Akademija služi kao neka stepenica između školovanja i akademskog načina razmišljanja i stvarnog sveta.

I, šta je ono što je najvažnije znati?

Teško pitanje... Najviše je neophodno steći neku socijalnu i emotivnu inteligenciju, sposobnost komunikacije i prilagođavanja. To se najviše i ističe tokom predavanja.

U svetu sve naprednijih tejnologija, mladi su mahom okrenuti ka virtuelnom svetu. Koliko im je teško da se uklope u tu priču i prime sve veštine koje će kasnije iskoristiti?

U suštini, bitno je da su studenti radili nešto tokom fakulteta, u smislu da su volontirali u različitim organizacijama, bili učesnici na konferencijama... Vidi se razlika između studenata koji su bili vannastavno aktivni i onih koji nisu. Kada dođu na Akademiju poslovnih veština, studenti koji su nešto radili znaju i svesni su koliko su te komunikacijske veštine važne, a oni koji nisu imali takva isksutva tek shvataju značaj toga. Neko ko se susreo s realnim svetom i ušao u poslovni, sve više shvata koliko su te F2F veštine bitne.

Lea Radlovački