Tvoja reč, Dejana Suvajdžić (29): Jahanje je moć koja te sluša

U porodici Novosađanke Dejane Suvajdžić (29) ljubav prema konjima se prenosi s kolena na koleno već čitav vek. Od malena jaše, a sada je i sama instruktor u Konjičkom centru Novosadskog sajma. Na njenim policama nalaze se mnogi pehari, ali najdraži su joj oni koje je osvojila na „Ljubičavskim konjičkim igrama” (2015) kao prva žena koja je pobedila na tom takmičenju, na „3day eventing” (prvo mesto, 2016), Državnom prvenstvu (ekipno, 2016) i drugo mesto na međunarodnom konjičkom turniru „Horseville”.

- Ta ljubav prema konjima je počela pre nego što sam se rodila, tačnije od pradede, jer je on jahao za konjičku gardu, tako da je sve počelo od njega - priča nam Dejana. - On je bio ogroman zaljubljenik u konje, pogotovo u pastuve, mada ne znam šta je baš toliko čarobno u njima, al’ ajde. Bio je vojno lice, pa možda zbog toga. Onda je tu ljubav preneo na babu, koja je počela da trenira jahanje u prvom novosadskom državnom konjičkom klubu. Ona je tu ljubav na prenela tatu, odnosno na svog sina, pa se tata bavi konjima od svoje desete godine. Naravno, na konjičkom takmičenju se upoznao sa mojom mamom, koja se takođe bavila konjima, tako da je meni to bilo od malih nogu tu, pored mene, stalno sam bila u štali. Nikad oni nisu forsirali da se bavim time, štaviše uvek su me podsticali da probam neke druge stvari, da se bavim decom i tu pronađem sebe, budući da sam pedagog po struci, ali mislim da je ovo bilo zapisano i pre nego što sam bila rođena.

Kad si prvi put sela na konja? Ne računamo ako je to bilo dok si još bila u maminom stomaku...

- Prvi put sam sela sa dve godine. Tata me je stavio na konja i mislim da sam jahala sa njim. A, kad sam imala pet-šest godina onda sam počela da treniram. Čak imam i sliku na kojoj su dve spojene: prvi trening sa tatom i posle kako već sama preskačem prepone.

Kakav je bio osećaj kada si s pet godina sela na konja?

- Skroz normalan. Ne mogu to da ti opišem, jer mi je toliko bilo normalno. I do tada sam po nekoliko sati dnevno gledala kako neko jaše i meni je to bilo normalno, kao i kad ideš ulicom i koristiš svoje noge. Kad sam počela sportski time da se bavim, bilo mi je prirodnije da sedim na konju, nego da šetam. Jer, tada sam jahala tri konja dnevno, po tri-četiri sata. Bilo mi je prirodnije da sam na četiri, nego na dve noge. Ali, zato, kad preskačeš prepone, to je osećaj kao da ti je neko ugradio krila i možeš da letiš. Ne toliko zato što zaista letiš preko prepone, nego zato što osećaš svu tu moć ispod sebe, koja tebe sluša. Ovde imaš osećaj da možeš da osvojiš svet.

Verujem da je to ono zbog čega je jahanje toliko i posebno...

- Jeste, pored svih svojih terapeutskih dejstava, pozitivne energije koja se dešava u jahanju, mislim da preponski sport ima zaista posebnu moć.

Koliko su mladi zainteresovani za jahanje, pa i koliko su upoznati sa tim?

- Mislim da s godina sve ide u razvijenijem smislu. Za sada se najviše interesuju deca, ali nam dolazi i sve više parova koji žele da probaju zajedno da jašu, odrasli koji žele da im to bude neka vrsta lufta od svakodnevice, imamo dosta volontera koji ne žele ni da jašu već samo da budu u društvu konja.

Da li je bolje krenuti s jahanjem od malih nogu ili nema starosnih granica?

- U principu, nema. Mi kažemo da je konjički sport za ljude od sedam do 77 godina. Zaista može svako da dođe. Naravno, zavisi šta vam je cilj. Ako je cilj sportsko jahanje, da, bolje je da krenete što ranije. Pre nekih mesec dana imali smo baku od 72 godine koja je došla da jaše. Ima mnogo ljudi koji se u kasnijim godinama odluče za ovako nešto i uspevaju bez problema. Jer, u našem sportu, osim ako je šampionat, nema starosnih kategorija. Interesnanto je da se u konjičkom sportu ravnopravno takmiče i muškarci i žene.

A kobile i pastuvi?

- Sve isto.

Znači, ravnopravnost u svakom smislu. Šta je ono što osoba mora da poseduje, da tako kažemo, da bi mogla da se bavi jahanjem?

- Ljubav. Ljubav prema životinji, kao prema biću, da raspozna sve njene mane i vrline, da prepozna da i oni imaju osećanja i emocije, da i oni nekada mogu da ustanu na levu nogu, da nisu raspoloženi za trening i da je nekada pametnije prekinuti ga. Ljubav je ono što sve pokreće i održava u konjičkom sportu.

Čula sam da konji umeju da budu vrlo proračunati, da reaguju i kao ljudi... Koliko nismo ni svesni ko su i šta su kolji?

- Kada ste početnik, definitivno da će vas školski stariji konji odmah provaliti. Isitna je da se iskusan konj drugačije ponaša prema nekom amateru ili prema profesionalcu. Zaista su pametni do besvesti, toliko da se nekad uplašim. Mogu da se pretvaraju i da su lenji, da im nije dan, samo da nešto ne bi uradili, ali i obrnuti. Kako se ti ophodiš prema njima, tako će i oni prema tebi. Odnos jahača i konja se stvara u boksu, ne kad si na njemu. To je već druga priča. Ako vodiš računa o njemu, ako mu daješ poslastice, ako ga čistiš...

Da li je to neka tajna uspeha?

- Ako se nečemu posvetiš sto posto, radiš kvalitetno i u kontinuitetu, ne može da prođe bez uspeha. Ako radiš polovično, onda to nije to.

Ima li neki konj koji se izdvaja od svih s kojima si se susretala?

- Pa, nekako je svaki bio poseban na svoj način. Ne mogu da izdvojim ni jednog, osećaću grižu savest zbog ostalih...

Ali, nećemo im reći...

- Možda bih izdvojila mog prvog pravog takmičarskog konja s kojim sam poosvajala sve moguće nagrade. Stigao je iz Mađarske, kastrat, šest godina, mlad konj. Sve što ja znam naučila sam njega, i sve što sam ja trebala da naučim o konjima, on je mene naučio. Kad je stigao, bio je kao divlji konj! Nervirao me je na treningu, stalno sam padala. Ali, kad uđem u parkur, gde je zaista presudna stvar, imala sam osećaj da će ući u vatru za mene. Ukopčali smo se i vezali emotivno, imala sam osećaj da s njim mogu kuću da preskočim, što je izuzetno bitno. Ako ti konj daje sigurnost kao jahaču, ti ideš do pobede. Takav je on, pobednik u srcu. Ali, mi smo imali poseban odnos u štali, na treningu, u parkuru,... sve to je bilo podeljeno, uvek se znalo ko je komadant, on je tu da me sluša, ali je ljubav bila ogromna. Sad ima oko 19 godina, zove se Utitarš, što na mađarskom znači „saputnik”.

L. Radlovački