Tvoja reč, Miloš Maksić: Ne možeš da sviraš ako se ne prilagođavaš
NOVI SAD: Kada se mladost i svestranost spoje, najčešće osoba ne može da postigne sve obaveze i ispuni sve svoje želje. Međutim, ako se u dogledno vreme vrati na „pravi put”, sve kockice se lepo slože, rezultat bude kvalitet ispunjen talentom i iskustvom.
Primer takve, nazovimo prakse, je Novosađanin Miloš Maksić (26) koji je 2010. godine upisao biologiju na PMF-u, ali je tek ove godine rešio da ga privede kraju. Usput se bavi administracijom na Internoj klinici, svira nekoliko duvačkih instrumenata od kojih briljira na fruli, što potvrđuju njegove nagrade sa raznih pokrajinskih i državnih takmičenja. I da - uskoro završava višemesečni kurs iz prepoznavanja ptica u prirodi. Malo li je?
Kao većina mladih koji imaju sto nekih drugih stvari pored fakulteta, nisam završio studije na vreme - kaže Miloš, a mi mu ne zameramo, jer da je bio redovan student, ne bi bio toliko vrsan muzičar. - Napravio sam tri godine pauzu i sad sam se vratio na fakultet u nadi da ću smoći snage i pameti da ga završim.
Koje su to sve stvari koje su te okupirale i skrenule pažnju s biologije?
Najviše sviranje kojim se bavim od 2002. godine. Već 16 godina sviram klarinet koji mi je osnovni instrument i prva ljubav, što se tiče muzike. Od 2009. sam u folkloru i sviram za ansamble. Poslednjih četiri-pet godina sviram u orkestru braće Martić.
Ali, osim klarineta, sviraš i druge instrumente...
Sviram frule, koje sam naučio u ansamblu, jer obično kad neko svira u folkloru zavoli i frule. One omogućavaju da budeš virtuozniji i da neke stvari lakše shvatiš. Klarinet koristi bambusovu trsku, pa su neke tehnike teže od onih na fruli.
Znači, ti si krenuo od težeg instrumenta?
Jeste. Išao sam težim putem, mada ni frula nije laka.
A barataš i gajdama...
Gajde sam, isto, počeo u ansamblu da sviram i nas trojica-četvorica u Novom Sadu sviramo gajde.
Šta te je, uopšte, privuklo duvačkim instrumentima?
Pre muzičke škole sam dve godine išao na časove klavira, a profesorkin sin je svirao klarinet i meni se dopao taj zvuk. Nisam ranije imao priliku da ga čujem. Zainteresovao sam se za taj instrument. Nisam bio neki radnik u muzičkoj školi i ona je prošla kako je prošla...
Ali te to nije sprečilo da nastaviš i da sad budeš uspešan.
Nije me sprečilo da se bavim muzikom. U gimnaziji sam upoznao jednu divnu nastavnicu koja me je preporučila orkestru gde sam počeo da sviram. To je moj muzički put od 2009. godine.
Kakav je tvoj muzički put danas?
Trudim se da maksimalno ulažem u to da imam što bolji instrument. Jer, yabe ako si talentovan a nemaš dobar instrument, neće se izraziti puni potencijali koje čovek ima. Trudim se da vežbam. U planu je da krenem na časove.
Mislim da si ti u mogućnosti da drugoj deci daješ časove...
Dobro, ja nisam neko ko je u potpunosti muzički obrazovan. Mogao bih da podučavam o fruli.
Koliko sam primetila, tebi leži svaki žanr. Snalaziš se u svemu, svugde plivaš...
Za to sam zahvalan ocu, jer je on muzički talentovan i od njega sam pokupio sluh. Ne možeš da sviraš instrument ako nemaš sluha da čuješ šta se svira i da se brzo prilagodiš. Tako da, imam tu sreću da dobro baratam sluhom.
Imaš i bend, zar ne?
Sviram u folklornom orkestru braće Matković, ima nas oko 20. Sviramo po Srbiji i regionu, sviramo takmičenje i koreografije, zavisi gde nas i ko angažuje. Sa Dušanom Apićićem, koji mi je kolega iz orkestra i sa još nekoliko drugara, planiramo da pravimo neku priču, odnosno da sviramo samo etno numere, stare pesme i raznorazne obrade.
Koji su benefiti bavljenja time, naročito u kontekstu etno muzike?
Nema benefita. Mi smo nacija koja više ceni turbo-folk, a za ovu muziku nema mesta i nije dovoljno promovisana. Ima svega nekoliko ljudi u Srbiji zahvaljujući kojima se naše kompozicije i kolo čuju.
Šta, onda, tebe privlači i motiviše da se baviš time?
Motiviše me najviše druženja u folkloru. To je najlepši sport i s njim proputuješ ceo svet. S njima sam imao priliku da prezentujem svoju zemlju na stranim pozornicima, od čega ne postoji lepši osećaj. Publika ne razume reči i korake, ali vam aplaudira.
Spomenuo si da si se vratio na fakultet i da imaš nameru da ga završiš. Kakvi su ti još planovi, budući da si i dalje na sto strana?
Sad sam imao priliku da idem na obuku za prepoznavanje ptica u prirodi. Ko uspešno prođe kurs, koji se sastoji od prepoznavanja ptica po slikama i zvukovima, dobija sertifikat koji je priznat i akreditovan u Evropi. Kad budem završio fakultet, vidim sebe negde, što je dobro.
Znači, voleo bi da se baviš pticama?
Voleo bih. Deda je 50 godina držao golubove, takmičio se sa visokoletačima, pa zahvaljujući njemu imam neka saznanja.
A i ptice zvuče kao duvački instrumenti, odnosno obrnuto...
Jeste. Svi ti instrumenti su stvoreni jer je neko bio inspirisan prirodom. Taj koji ih je izumeo, bio je pametan i iskoristio je da priroda uznapreduje u instrumente.
Lea Radlovački
