Tvoja reč, Ivan Kanjuh: Strah ne sme da prevlada

Novosađanin Ivan Kanjuh (26) je dokazao, i sebi i drugima, da vrelo godišnje doba može da se iskoristi za biciklističke izazove po Evropi! Putujući 45 dana preko Mađarske i Slovačke do Austrije, posetio je nekoliko volonterskih kampovao, doživeo nešto što ne bi menjao ni za dve nedelje odmaranja na hrvatskom ili grčkom primorju. Ipak, visoke temperature jesu predstavljale problem, ali i izazov koji je oberučke na svom dvotočkašu prihvatio.

Kako kaže, svakoga bi ohrabrio da krene na takvu avanturu, kao i da strah ne sme da prevlada. Najvažnije je biti organizovan, odmoran i sit.

„Hobi su mi biciklizam i kuvanje od nedavno“, kaže Ivan, apsolvent istorije na Filozofskom fakultetu i novinar rusinske redakcije na Radio Novom Sadu.

Je l’ kuvanje starije od biciklizma?

„Nije, sve je počelo od prošle godine. U godinama sam kad treba da razmišljam o samostalnosti i o tome da se odselim...“

Pa planiraš da pobegneš biciklom i da kuvaš?

„Ha, ha, ha,... Da. Pa, nikad se ne zna!“

Kako je zaista došlo do toga da se uhvatiš za varjaču?

„Prosto, volim da jedem i hteo sam da spojim lepo i korisno. Uhvatio sam sebe u jednom trenutku kako imam previše obaveza: treba završiti proklete studije, treba spremiti emisije svake nedelje i aktivan sam u nekim volonterskim organizacijama - postao sam radoholičar. Nisam imao neki hobi kojim bih se bavio iz čistog uživanja. Zato sam se uhvatio za kutlaču.“

Ima li neko jelo koje ti je najdraže?

„Od malena volim pice jer ih je moja majka pravila ali po italijanskom receptu. Tako da, pica je na prvom mestu, pa deset praznih mesta i onda sve ostalo. Sad sam u tim italijanskim vodama. Sad sam na jednom volonterskom kampu upoznao jednog Italijana koji je rekao da u životu nije upoznao osobu izvan Italije a koja se toliko razume u italijansku kuhinju. Posebno mi je drago što ću sledeće godine verovatno biti gost kod njega u Bolonji i kuvaću sa njegovom bakom.“

Šta si, onda, jeo kad si išao na putešestvije biciklom?

„Što se više ide ka zapadu, sve je skuplje, pa sam bio prinuđen da sam nešto pripremam. A budući da je leto, morao sam i to da uzmem u obzir, jer hrana može da se pokvari. Uglavnom sam sebi spremao pohovane šnicle i pravio sam salatu od propržene šargarepe i luka, pa sam sve stavljao u teglice. Držao sam ih celu noć u frižideru, zamotane u foliju. To može da izdrži dan-dva.“

Želeo sam avanturu i svakako da sam je dobio

Ono što, verujem, mlade najviše interesuje, a koji bi želeli da se upute na takvu pustolovinu, jeste koliko novca je za to potrebno. Šta si mogao da uradiš parama koje si potrošio za ovih mesec i po dana?

„Ne mogu reći da sam ja uštedeo, nije mi to ni bio cilj. Ali, za ovaj novac sam posetio tri države, a za te pare sam mogao da dobijem neki aranžman u Grčkoj ili Hrvatskoj od dve nedelje. Želeo sam avanturu i svakako da sam je dobio, to meni znači. Tako da, taj novac ne bih potrošio ni na šta drugo osim na ovo.“

Kako je došlo do toga da počneš da se baviš biciklizmom, pa i da se zaputiš na zapad?

„Bicikl je uobičajeno prevozno sredstvo kod nas. Pošto sam srednju školu završio u Ruskom Krsturu, kada sam se vratio u Novi Sad mnogi moji prijatelji su ostali tamo a imao sam želju da ih vidim. Nekad je bilo mnogo isplativije otići biciklom i provozati se 20, 30, 40 kilometara... Sećam se, kada sam prvi put odvozao 40 kilometara, to mi je bilo kao da sam otišao na kraj sveta! Tako je sve to počelo...“

I ove godine nisi otišao zaista na kraj sveta, ali na kraj Evrope...

„Pa, recimo skoro na sredini Evrope. Volim te volonterske kampove. Volim da budem i da radim sa ljudima. U suštini, želeo sam da vidim Beč. Budući da studiram istoriju, smatram da svaki istoričar treba da poseti tri značajna grada, a to su Beč, Rim i Istanbul. Sve ukupno je trajalo 45 dana. S tim što mi je pet dana trebalo da stignem do tamo, a kada sam se vraćao trebalo mi je tri dana, jer me je tata pokupio u Mađarskoj.“

Kako izgleda taj tvoj put? Koliko možeš u cugu da izdržiš da odvozaš? Kakve su pauze...?

„Da, dobro pitanje... Stvarno, nisam u nekoj profesionalnoj kondiciji, iako jesam trenirao, ali mislim da je najveći izazov zadnjica. Ona treba da se navikne na sic. Mislim da je 100 kilometara na dan sasvim u redu, ali sam ja prelazio i do 160, što ne bih preporučio onima koji prvi put ulaze u amaterski biciklizam.“

Na šta si sve mora da se pripremiš?

„S obzirom na to da sam išao tokom leta, kad su najveće vrućine, to je bio najveći izazov. Naporno je, mora da se ustane baš rano, već oko 4 ujutru da budeš na putu. Do podneva možeš da izdržiš, a onda bežiš u prvi hlad ili restoran, u mom slučaju hlad jer su restorani skupi. U Mađarskoj sam ležao ispred apoteke... Onda se odmarate do 16 sati, onda odvozate što odvozate, pa stižete u smeštaj. Kad se središ i pojedeš, već je kasno, a moraš da se naspavaš.“

Sad kad spominješ smeštaj, kako si ga nalazio? Jesi li imao nešto dogovoreno ili si išao na blef?

„Ja sam ipak osoba koja voli da bude organizovana i ima plan. Kada je reč o ovakvim putovanjima, to je više od pola posla i bezbednog putovanja. Naravno, osim smeštaja, pogledao sam najpre kojom ću rutom ići. Ipak, bez obzira na sva planiranja, uvek se desi nešto neplanirano.“

Kad posmatraš te države okom bicikliste, kako ih sad doživljavaš? I, koliko su različite od naše zemlje?

„Drugačije su mi sad. Obično preletimo kroz države kao u nekom mehuru. Ne vidiš ljude, sela, njihove odnose, male priče... Mnogo su mi bliže te države sada. Svaka je drugačija i ima poseban mentalitet. Što se ide zapadnije, to je sve uređenije. Iako naša i njihova sela imaju sličnosti, tamo je sve sređeno i novo.“

A bezbednost tamo i ovde?

„Zavisi kojim putem se krećem. Svugde ima i odličnih i očajnih puteva. Negde se osećam zaista bezbedno. Nisam imao nikakve probleme u putu jer sam dosta uložio u dobre gume. Imao sam i rezervne, alat, sve što treba imati od opreme za daleki put.“

Imaš li planove za neku sledeću turu?

„Ja bih voleo da idem na zapad, ali bih naredne godine išao kroz Jugoslaviju do Italije, pa u Bolonju.“

L. Radlovački