TVOJA REČ Jovana Kražić: Violini i tangu je zajednički osećaj bliskosti

Međutim, kada ugledate tu mladu damu, a još i ako porazgovarate sa njom, stičete utisak da je reč o osobi koja je svestrana, izuzetno načitana, energična, konstantno nasmejana - sve samo ne starmala! Tango trenira u novosadskom klubu „Todo tango”, koji joj je omogućio da upoznaje nove ljude, da se više socijalizuje, otkriva svoja interesovanja,... Ipak, violina je najveća i najduža ljubav kojoj planira da se posveti do kraja života.

- Violinu sviram već 13-14 godina, to je bio moj izbor kada sam kao mala videla instrument - priseća se Jovana. - Sad, kad sam završila osnovne studije, čeka me master, a onda ćemo videti šta i kako dalje.

Kakve su ti ambicije?

- Imam ambiciju da radim posao koji volim, ako je moguće u Srbiji.

Šta znači „posao koji voliš”?

- Da sviram violinu u orkestru ili da predajem u školi, bilo šta što uključuje violinu. Mislim da je to isuviše odricanja, više od decenije, da bih onda prešla na nešto drugo. Najlakše je reći ljudima da postanu programeri, ali je izazov raditi posao koji voliš.

Koliki je izazov svirati violinu u odnosu na to koliko je cenjena ta muzika?

- Nije cenjena uopšte. Baš je to, nekako, izazov da sebe izgrađujete i da to prenesete na druge. Kao nemoguća misija. U suštini, za sviranje violine je potrebno mnogo odricanja i žrtve, i toga nikad nije dovoljno. To nije posao od osam sati, već je konstantno ulaganje. Ali je zato i zanimljivo - nikad nema kraja.

Koliko je sve to vredno?

- Pa, vredno je zbog lične satisfakcije, ali da li će biti i nekog novčanog udela, nije relevantno. Taj osećaj kada se naježite na sceni, kada upoznate neke ljude na koje se ugledate od malena, a i oni su smrtnici sa kojima se rukujete i svirate, jeste nešto neverovatno. Tako da, vredno je sve!

A kada je reč o tangu?

- Tango se lepo uklopio jer sam ja preko violine došla do želje da igram tango. Svi dođu sa predrasudom da igraju shonj tango koji su videli na TV-u, ali je sve, zapravo, drugačije. To je muzika koja vas izdvoji iz ove realnosti i odvede u neki drugi svet, decenijama unazad, što je neopisiv osećaj.

Kako izgleda plesati tango i kako bi uporedila osećaj koji imaš kad sviraš violinu i plešeš?

- Zajednički je osećaj bliskosti. Violina vam se nalazi kod obraza, a slično je i kada ste u tango zagrljaju. U početku bude čudno kad treba sa strancem tako da plešete, ali onda se razvija zajedničko okruženje između dve osobe. Magija koja traje četiri pesme, koliko traje poziv na ples. To je konstantna razmena energije. Isto je tako i kada svirate violinu sa drugima, postoji konekcija među ljudima.

Koliko su mladi zainteresovani za ples i umetnost koja nije moderna i atraktivna?

- Zavisi šta je za koga umetnost. Sada ima mnogo socijalnih plesova koji su prilagođeni mladima, ali oni su podvrgnuti modifikaciji kako bi bili privlačniji, egzotičniji i erotičniji. A tango mora da se zadrži u okvirima bontona, pa je mladima neprivlačniji. Misle da je tango za matore. Smatram da niko ne zna šta je to dok ne pokuša da pleše. Ni sama nisam znala šta me čeka dok nisam krenula. Kad kažem ljudima da idem na tango i sviram klasičnu muziku, automatski misle da sam neka baba pred penziju koja radi dosadne stvari u životu. Ali to nije tako.

Verujem da ti je teško da se izboriš sa okolinom koja je puna predrasuda...

- U suštini, borim se stvarajući krug ljudi sa sličnim interesovanjima. Budući da sam došla iz provincije, imala sam krizu identiteta jer sam ovde poznavala veoma mali broj ljudi. Imala sam momente da nemam s kim da odem na kafu. A tome služi taj socijalni ples - da upoznaješ ljude, da razmeniš iskustva. Tu sam stekla dosta prijatelja i dobrih ljudi, iako sam i sama imala neke predrasude o Vojvođanima, da je ovo hermetička sredina,...

Molim?!

- Da, u smislu, da je teško prodreti u novosadske grupe ljudi. Ali, to su dobra vrata za upoznavanje. A kako se s ostalima borim? U suštini, pokazujem im dobre strane toga. Neke klipove, koga sam sve upoznala, ima mnogo druženja i putovanja, seminara,...

Rekla si mi i da pišeš i još svašta nešto...

- Da, da. Psionirani sam čitalac i dosta sam razmišljala da li da studiram violinu ili književnost. U suštini, sa strane gledano, ne zna se šta je veća utopija, ali nema veze. Pišem pesme, ponekad i prozu.

Lea Radlovački