ТВОЈА РЕЧ Марија Пињић (18): Без родитељске подршке нема успеха

Марија Пињић (18) из Чуруга ученица је четвртог разреда средње Медицинске школе “7. април” у Новом Саду и, ни мање ни више, на путу је да открије лек за тумор на мозгу! На недавно одржаној 25. Интернационалњ конференцији младих научника ICYS у Београду, млада ученица освојила је златну медаљу за свој научни рад и допринос у области лифе сциенце-а. Учествовала је као чаница Регионалног центра за таленте “Београд 2” одакле је било укупно њих 11 учесника који су освојили десет медаља и једну специјалну награду.

- Ја сам за Центар случајно сазнала јер ми у Војводини не знамо за њих - објашњава Марија. - Баш смо поносни јер смо се заиста трудили и показали у најбоље светлу. Постоји шест области на такмичењу: инжењеринг, физика, математика, животна средина, лифе сциенце и информатика.

Твоја област је лифе сциенце. Шта то, у ствари, подразумева?

- То су, заправо, биологија, хемија, медицина. Мој рад се бавио антитуморском активношћу. За једно једињење хидрохинон, које сам изоловала из морског сунђера, установила сам да је ефикасно на малигне ћелије тумора мозга. То је битно јер није токсично на наше здраве ћелије. Тако сам установила да постоји бољи хемотерапеутик који би могао да се испита и прође кроз даља клиничка испитивања. Јер, они који се тренутно користе су токсични на наше здраве ћелије. Истраживала сам да један лек, који се иначе користи, резистентан на тумор мозга и људи се лече, односно не лече, јер је то лек који уопште не делује. Постоји велики проблем што људи не могу да се лече. Желела сам да нађем нешто ново и помогнем макар мало, јер ми смо средња школа и не можемо много да откријемо, али можемо да допринесемо мали део.

Како си све испричала, делује компликовано и нереално за једну тако младу особу. Како си дошла на идеју да радиш то истраживање?

- Будући да идем у медицинску школу, много се интересујем за обољења, највише се фокусирам на мозак и стално причам о туморима и неким неуродегенеративним болестима, и тако ме је препознао професор у школи и спојио са др Борисом Пејином са Хемијског факултета у Београду. Он ми је рекао да на факултету раде нека истраживања и да бих могла да се укључим у неки пројекат и да самостално радим. Причали смо о томе које гљиве бисмо могли да користимо, и он ми је дао неке предлоге, јер се бави органском хемијом из природе. Мени се свидела идеја морског сунђера, зато што је чудно и несвакидашње, и онда сам ја издвојила то једињење и истраживала на овај тип тумора. Истраживање је веома занимљиво и желела сам да подигнем свест људима да ми из природе можемо да тражимо инспирацију за наше лекове, да не морамо да измишљамо и правимо вештачка једињења.

Какав је осећај када са 18 година практично пронађеш лек?

- Пре свега, веома сам поносна на себе, јер све то изискује много труда и времена. Поносна сам јер радим оно што волим и оно чиме желим да се бавим. Увек сам маштала да ћу пронаћи нешто лепо, нешто за све људе. То ми је увек била идеја за живот, а кад овако нешто постигнем са 18 година, осећај је неописив и драго ми је што сам урадила ово. Знам да сам ја сад дете и да је све на нивоу средње школе и то једињење не може сутра да постане лек, треба да прође још нека претклиничка и клиничка истраживања која трају и по 15 година. Потребно је и много новца. Можда касније пронађем неко ефикасније једињење за неку другу болест.

И ја сам јако поносна што сам те упознала. Не знам да ли ти је ово први интервју...

- Јесте.

Сјајно. Какви су ти планови за будућност?

- Моји планови су да упишем молекуларну биологију и физиологију на Биолошком факултету у Београду и желим да се тиме бавим, јер ми пружа могућност да се бавим генотоксикологијом и неким испитивањем једињења на нивоу ДНК и ћелија, да видим промене у генетском материјалу и да ли, уопште, можемо да спречимо тумор пре него што се појави. Да не морамо да тражимо лек, него да превентирамо те ствари.

Колико дуго си радила на овом истраживању?

- Истраживање је трајало око годину и по дана. Радила сам га интензивно јер сам имала много тестова и есеја које сам морала да радим, а све радимо сами, иако је иза нас ментор који нам даје смернице. То је оно што је најзначајније у свему - ми сами држимо епрувету и радимо самостално.

Будући да је интензиван рад, како успеваш да имаш живот и ван тога?

- Па, у суштини, потребна је веома добра организација. Имам ја и слободног времена које проводим са пријатељима и имам приватан живот. Треба се много одрицати. Али ја волим све ово па сам спремна да се томе толико и посветим.

Имаш ли неке хобије?

- У суштини, имам, али ништа конкретно. Волим да читам стручну литературу која се тиче медицине.

Колико су ти наставници и другари из школе подршка?

- Јесу, нарочито разредна која разуме моје изостанке. А другари су сви препоносни и срећни. Сви можемо да постигнемо овакве резултате ако се потрудимо. Генерално смо сви из одељења јако добри.

У том смислу, на каквим младима нам свет остаје?

- У суштини, сви причају како су млади лоши, како долазе лоше генерације... Ја не мислим тако. Толико сам младих људи упознала који су перспективни и мислим да ће свет остати у добрим рукама. Не верујем да ћемо ми нешто упропастити и донети нешто лоше. Мислим да ни не може лошије.

Шта родитељи кажу?

- Родитељи су највећа подршка! Мислим да без њих ничега не би било. Они су препоносни и пресрећни, нарочито што сам ја срећна па им је то најважније. Ако немате подршку родитеља од којих ћете имати и утеху и лепу реч, заиста не можете без тога. То је најосновније.

Леа Радловачки