Твоја Реч: Марија Булић (22), коауторка радијског прилога „Насиље над женама у медијима”

Управо због ових података, који показују да је фемицид у нашој земљи из године у годину све присутнији, студенткиње треће године Одсека за журналистику Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду – Марија Булић и Теодора Тодоровић за предмет радијско новинарство урадиле су радијски прилог под називом „Насиље над женама у медијима”. С тим пакетом недавно су учествовале и на 8. међународном фестивалу студената новинарства „Он the Рецорд”, на ком су освојиле прво место у категорији кратке радијске форме.

Иако је насиље над женама актуелна тема, често је обрађена на начин којим се крши Кодекс новинара Србије, а све у циљу што веће читаности, односно што бољег тиража и што више кликова. Неетичко извештавање доводи до тога да жртве поново бивају жртве, али на медијском нивоу, због чега је Савет за штампу покренуо иницијативу да читаоци/гледаоци/слушаоци пријаве садржај који сматрају да није у складу са правилима извештавања о фемициду. Више о томе разговарали смо са једном од ауторки радијског прилога „Насиље над женама у медијима” Маријом Булић (22) из Ужица, која каже да је у Нови Сад превасходно дошла како би уписала глуму на Академији уметности, планирајући свој живот у другачијем правцу од оног који јој се тренутно остварује.

– Дошла сам због глуме и те године сам била у ужем избору код Бориса Исаковића, међутим нисам ништа уписала јер су се сви термини за испите поклопили, па сам следеће године уписала новинарство, али се нисам покајала. Мало се сад преусмеравам на ПР, али и даље је ово оно што ме занима.

Шта је оно што те је привукло новинарству?

– Глума је таква да могу да будем и пекарка и фризерка и било шта, а новинарство ми даје прилику да пишем о свим тим људима, могу да пишем о култури, спорту, политици, свестрано је, а с друге стране, обухвата све оно што ме интересује.

Шта те интересује?

– Највише култура, уметност, књижевност, али јако волим и спорт, неке не толико класичне спортове.

Како сте се определиле да вам радијски пакет буде на тему насиља над женама?

– Кад смо Теодора и ја радиле тај пакет за радијско новинарство, тема је морала да буде актуелна, а активизам је нешто што ме такође интересује. Повод за овај пакет био је интервју са серијским силоватељом Игором Милошевићем, који је објављен месец дана пре него што је требало да кренемо да радимо на тој причи, а онда су уследили и женски протести поводом свега тога. А као активисткињи, било ми је битно да пренесем ту поруку публици.

Шта сте имале прилику да закључите, која је порука вашег прилога?

– Почетна тачка нам је био тај интервју који је и дан-данас доступан на Јутјубу, а други окидач су нам били жески протести у Београду. Тако да нам је прва саговорница, некако логично, била Јелена Ризнић из „Женске солидарности” и са њом смо разговарале о томе како није етички довести страну „за” и страну „против” када говоримо о насиљу над женама. С друге стране, морале смо да се осврнемо на Кодекс новинара Србије и ту нам је изјаву дала Јована Глигоријевић из групе „Новинарке против насиља”, а она нам је појаснила које ставке се у Кодексу најчешће крше када се извештава о овој теми, како о жртви, тако и о починиоцу било ког дела.

Можеш ли да наведеш неке?

– Кршење идентитета жртве и починиоца, затим објављивање фотографија, сензационалистички наслови и многе друге ствари. Ми смо тад имале још једну саговорницу, генералну секретарку Савета за штампу Гордану Новаковић, која нам је говорила како мотивишу публику и читаоце да пријаве сваки пут кад виде да је објављено нешто што није етички. То је било за почетак, за испит, јер је овај прилог био као предиспитна обавеза. Касније, у консултацијама, будући да стално причамо о таблоидима, морали смо и њих да укључимо у прилог да нам кажу зашто они пишу о томе, а било је јако тешко доћи до саговорника, јер који ће таблоид да пристане да прича о овој теми. Тако да смо ми дошли до mеnayеra за етику у Адриа медиа групи Петра Јеремића, која је издавач „Курира”, а који нам је рекао како су они покренули сарадњу са групом „Новинарке против насиља”, те да су од почетка ове године имали разне тренинге за своје новинаре о томе како и на који начин треба да извештавају о овој теми. Они ће и даље бити таблоид, али ће на другачији начин кренути да извештавају о овој теми, што и јесу. За сам крај смо закључиле колико је утврђених фемицида било у 2022. години и додали актуелну статистику, од почетка ове године. Послале смо поруку да је битно на пажљив и осетљив начин извештавати о овој теми.

Ове теме имају широку циљну грпу, а међу њима су и младе девојке. Пре него што си кренула да студираш новинарство, колико си била упућена у ову тематику, колико си пратила, какве си закључке могла да доносиш на основу текстова и прилога које си пратила у медијима?

– Апропо тога, ми смо радиле и анкету у овом пакету и нисмо анкетирале само жене, већ и мушкарце, и старије и млађе, и сви су били стриктни да не читају такве наслове. А што се мене тиче, док сам била у средњој школи, нисам читала такве наслове и окретала сам се другим темама. Црна хроника није нешто што ме толико интересује.

Где себе видиш у наредном периоду кад је реч о новинарству, али и ПР-у?

– Јако ми је било подељено до скора, сматрала сам да не бих волела да радим у штампи јер ме не привлачи превише, а онда сам била у „Дневнику” на пракси и схватила сам да је океј и није ми јасно зашто сам бежала од тога кад нисам ни дала прилику. Али, радио је нешто што ме јако интересује, као и телевизија, или нешто у онлајн верзији. Волим да сам у догађајима, да извештавам, да преносим атмосферу, идем на терен, јако ми је то узбудљиво.

А шта је са ПР-ом?

– У редакцији сам „Универзитетског ођека”, али сам и у ПР тиму нашег одсека, па са професорком Јеленом Клеут радим све кампањице за друштвене мреже. Тако сам сад добила и ангажман од три месеца на фестивалу „Уличних свирача”, као асистент mеnayеra.

Како би, генерално, оценила медије у Србији, нарочито ако узмемо у обзир које садржаје нуде за младе?

– Дефинитивно има много медија који су специјализовани за одређене области, тако да ко жели може да нађе шта год га интересује, да се определи за једно, друго, треће... А ми смо ти који бирамо шта ћемо читати. Може да нам се сервира хиљаду ствари, али ми ћемо одабрати шта ћемо читати.

Колико управо тај прешироки дијапазон свега и свачега олакшава да себе пронађемо, а колико отежава? Јер, толико тога има, немогуће је да све испратимо, па ни да увидимо шта све може да нас занима. Колико млади имају времена, интересовања и стрпљења да се заисте посвете информисању на прави начин?

– Мислим да млади, рецимо мојих година или млађи, немају толико стрпљења, због свих других трендова на друштвеним мрежама, где су садржаји јако кратки и немамо живаца да прочитамо нешто дуже. Ја, пошто се бавим тиме, имам навику да одвојим време и прочитам све што ми је битно и што ме занима.

Каква будућност чека медије? У шта ћемо се претворити?

– Јако је тешко на то одговорити. Да ли је то тужно или не, али мислим да ће се све свести на друштвене мреже, јер је и сад већ све преусмерено на онлајн платформе, због брзине и лакоће, приступачности, цене...

Леа Радловачки