TVOJA REČ: Katarina Bret (28), autorka nadrealnih fotografija: OTKRIVANJE SVETA I SEBE KROZ OBJEKTIV

Međutim, fotografkinja Katarina Bret (28) iz Novog Sada podseća na momenat kad je i sama fotografija nastala, te kakve su slikari imali reakcije, budući da su se neki sigurno osećali ugroženo.

A zbog čega povezujemo veštačku inteligenciju (AI - Artificial intelligence) sa Katarinom? Kako je ona kreatorka nadrealnih fotografija, što je nešto u čemu AI briljira, sasvim je očekivano da strepi od sutrašnjice i svega što nam napredak tehnologije donosi. Ili, ipak, ne.

– Ono čime se bavim je kompozitna fotografija, odnosno radovi koji su nastali od više različitih fotografija koje sam napravila, a zatim su editovane kroz fotošop i stvaraju scene koje u suštini nadrealno deluju – pojašnjava Katarina, čije radove možete pogledati na Instagram profilu katarinabrett.art.

To je ono što veštačka inteligencija sada radi u dve sekunde?

– U suštini, da. Ali ja sam to krenula pre veštačke inteligencije! Nisam joj se previše obradovala, ali nauka napreduje, šta da radimo.

Koliko se ti sekiraš za svoj posao i talenat?

– Nisam razmišljala mnogo o tome, iskreno. Nekako se ne sekiram previše, zato što mislim da generalno umetnost budi stvari u umetnosti i mi ostavljamo neku emociju u tome što radimo, a kompjuter ne može. Možda će nekada moći, ali otom-potom. Ne želim da razmišljam toliko daleko... A opet, ko zna, možda i to postane deo mog stvaralaštva. Realno, i fotografija kada je nastala, kada je otkrivena, mogu samo da zamislim kako su se slikari tada osećali...

Kako si ti počela da se baviš fotografijom?

– Moj tata mi je za 13. rođendan kupio mali analogni fotoaparat i tad sam krenula malo da škljocam, ali u srednjoj sam, kad sam dobila digitalni aparat, počela da stvarno volim to. To je bilo otkrivanje sveta kroz objektiv, nisam imala nikakav plan, cilj sa fotografijom, više je bilo samo kao uživanje. Posle toga, u suštini, tokom faksa, budući da sam otišla na skroz drugu stranu i završila Višu vaspitačku jer sam htela da odustanem od umetnosti u nekom momentu...

Ali, umetnost nije odustala od tebe.

– Tako je! Ali, kad sam krenula na faks, posle prve godine, bila sam u fazonu da ovo nije za mene i da moram da se vratim u svoje vode, pa sam kupila malo ozbiljniji aparat i tad sam odlučila da ću da završim faks ali da ću da se bavim fotografijom. Krenula sam mnogo više da istražujem, da učim, kako se koristi aparat, koje su manualene funkcije, istraživala sam različite sfere fotografije, od fotkanja momenata bez posebne priče, do dokumentarne, onda sam se oprobala u portretu i imala sam priliku da fotkam performanse i predstave što mi je isto bilo interesantno. Ali najviše sam se fokusira, kako se taj tajmlajn protezao, na kreativne portrete, sa svetlom, bojama ili šminkom. Bilo mi je zanimljivo, ali u jednom momentu sam osetila da mi fali neka priča i da sam izgubila osećaj, tu neku ljubav prema tome što radim. Sve je i dalje bio hobi, radila sam paralelno kojkakve poslove iako sam težila da se bavim fotografijom, pa sam usporila, falilo mi je nešto, neka dubina, priča, a ne samo da fotografišem lepe portrete i pravim lepe fotografije, nije poenta u tome. Onda me je inspirisala jedna američka umetnica, zbog koje sam počela da istražujem fotošop. Za nedelju dana sam sve proučila i tako sam napravila prve radove. Prvi je bio kad sam fotkala moju sestru na podu kuhinje, sklupčanu, pa sam je ubacila u malu kašičicu.

Šta je ono što ti nije bilo dovoljno u „običnoj“ fotografiji, osim što ti je nedostajala dubina?

– Dobro pitanje. Nije kao da fotografija nije dovoljna sama po sebi, jer jeste... Mislim da mi je falio taj deo stvaranja, s obzirom da sam završila slikarski smer u srednjj školi „Bogdan Šuput“, falio mi je deo da nešto radim rukama, da crtam, editujem... Zapravo, mislim da sam tek kasnije shvatila da mi je falilo i pričanje priče kroz fotografiju.

I koje sad sve priče pričaš kroz svoje radove?

– Uglavnom su to neke introspekcije. Većina radova koje sam napravila su nastala na osnovu nekih analiza mojih emocija, doživljaja, situacija i to pretačem u radove. Dugo sam stvarala na temu strahova, pa sam ih na kraju sve skupila, iako nisu nastali kao serija s tom namerom, jedino ih tema vezuje, pa sam tako imala samostalnu izložbu 2022. godine. Sada sam malo obrnula na neku hrabrost, mada moram priznati da sam prošle godine jako slabo stvarala, pa nisam baš ponosna što se toga tiče. Fokusirala sam se na neke druge stvari, orgainizovala sam radionioce kreativne fotografije...

Koliko ti stvaranje dođe kao neka autopsihoterapija?

– Jako mi prija, volim taj proces editinga. Obrada traje i satima, pa mi to prija, imam grafičku tablu, pa imam osećaj kao i da nešto slikam i crtam. Napravim sebi atmosferu, skuvam kafu, pustim muziku i uživam.

Spominjala si radionice. O čemu je reč?

– Početkom prošle godine sam ih pokrenula, a moja želja je bila da se osamostalim, u smislu da se odvojim od poslova koje sam radila i da se posvetim nečemu što volim. To je iziskivalo da razmislim šta je ono što mogu da pružim ljudima da bih mogla da zaradim. Želja mi je bila da radim sa ljudima i prenosim znanje koje sam pokupila usput. U suštini, namenila sam ih onima koji vole da fotkaju i bave se time u nekoj meri. Glavna priča je kreativnost, da se istražuje kroz fotografiju ali i da se uči o fotomanipulaciji i samoj fotografiji. Radionice su osmišljene da traju četiri meseca, okupljamo se jednom nedeljno i trenutno je u toku drugi krug, odnosno ljudi iz prvog kruga su želeli da nastave druženje i sad smo opet zajedno. Krenula sam i da fotkam, ljudi mogu da me angažuju da stvaram u svom stilu. Odlučila sam i da radim jedan na jedan onlajn konsultacije. Imam želju da krenem novu seriju radova, još ne znam kakva će biti tema, ali sam sebi zacrtala i zadala izazov da stvaram jednom mesečno.

Lea Radlovački