TVOJA REČ Biljana Vukov (20) - bivša kajakašica: Ne vredi siliti nešto ako nas to više ne ispunjava

Elem, Biljana je trenirala kajak u Kajak klubu „Begej“ (Zrenjanin), sve do 2021. godine, a kako se priseća, na prvi trening je otišla sa sestrom. I danas, nakon već dve godine (doduše ne baš aktivnog) pauziranja, ovaj sport joj nedostaje, ali, kako kaže, nije strašno bataliti nešto u čemu si dobar ako to više nije ono što te čini srećnim. Na kraju krajeva, nikad se ne zna da li će je život navesti da ponovo sedne u kajak...

– To je bila ljubav na prvi pogled – kaže naša sagovornica.

Kakav je bio osećaj kad si prvi put sela u kajak i zaveslala?

– U početku, pre nego što savladamo s veslom, išli smo rukama, tako da se sećam kad sam otišla prvi dan, toliko sam želela da veslam a nisam imala priliku. Ne sećam se tačno, ali verovatno mi se jako dopalo budući da sam ostala.

Kakav je bio Begej?

– Tad je bio čistiji. Uglavnom i idemo ka Kleku gde je čistije.

Kada si uzela vesla u ruke?

– Toga se ne sećam, ali verovatno već posle nekoliko treninga.

Šta je najbitnije u kajaku?

– Ravnoteža. S obzirom na to da, kad smo mali prvo krećemo u mini-kajaku koji je stabilniji, kada učimo treneri nam govore da se ne hvatamo za čamac jer možemo da se izvrnemo. Onda, kad uzmemo vesla, njih stavljamo kao oslonac na vodu i tako održavamo ravnotežu.

Jesi li se nekad prevrnula? Kako je izgledalo?

– Jesam. Na početku bude malo strašno, ali kasnije je zanimljivo.

Znači, svako ko reši da trenira kajak, pre svega mora da bude dobar plivač...

– Tako je. Pored ravnoteže, bitno je da veslač zna da pliva. Mi na treninzima, osim kajaka, imamo i časove plivanja, tako da, i onaj ko ne zna da pliva, nosi prluk. Sećam se, kad sam bila mala, bilo je obavezno da do nekog uzrasta svakako nosimo te prsluke.

U kojim si sve vodama veslala?

– Išla sam svuda. Dosta smo po Srbiji putovali... Bili smo i na rekama i na jezerima. Najlepše mi je na Tikvari kod Bačke Palanke i na Adi Ciganliji. Nekako, lepše mi je kad je jezero nego reka.

Kolika je razlika da li je reka ili jezero, budući da je jedno stajaća a drugo tekuća voda?

– Teže je na jezeru. Međutm, na reci sve zavisi da li idemo nizvodno ili uzvodno.

Šta onda sve utiče na dobar rezultat?

– Utiče kakvo je vreme, da li ima talasa, s koje strane vetar duva... Utiče dosta faktora.

Koliko moraš da budeš i psihički i fizički spremna na bukvalno sve uslove?

– Najviše, pres vega treba biti psihički spreman. Kad je loše vreme, ako duva vetar ili ima talasa, bude – kako ću sad, da li ću se izvrnuti. Na takmičenju bude i talasa od takmičara koji su ispred, pa sve to treba savladati tokom trke.

Šta je tebi u glavi kad kreneš sa Starta?

– Svašta! Da izveslam trku. Na tehniku ne obraćam toliko pažnju, mada bi možda trebalo, ali to je samo da izveslam trku i da budem što bliže protivnicima.

I, koliko ti je to doprinosilo u postizanju rezultata?

– Dosta. To sam praktikovala u poslednje vreme i na treninzima, tu metodu kada radimo u grupi, da ne dopuštam da me neko stigne i da se potrudim da nekoga stignem, pa teram sebe da izdržim do kraja trke.

Šta te je navelo da odustaneš od kajaka?

– Možda zasićenje. Jednostavno, godinu pre nego što sam odustala, imala sam dileme da li da odem ili nastavim, što je uticalo na rezultate, pa sam malo opala s kondicijom i svime, i onda sam presekla da je vreme da se isprobam u nečemu novom.

Je l'' ti sada nedostaje?

– Da. Mislim, posle kajaka sam nastavila da treniram, išla sam u teretanu i rekretaivno sam trenirala boks, zbog sebe, da bih održavala neku formu.

A razmišljaš li da se vratiš kajaku, makar rekreativno?

– Rekretaivno da, ali profesionalno ne. Morala bih da se fokusiram. Svaki put kad odem do Kluba, obuzmu me emocije i volela bih da se vratim, ali mislim da to nije to. Bila sam prošle godine, čisto rekretaivno, da pomognem društvu iz Kluba, pa smo drugarica i ja odveslale nekoliko trka i osvojile smo i medalju na Državnom. Lep je osećaj vratiti se, ali da li bih se vratila za stalno, nisam sigurna. Možda jednog dana.

Postoji li neki „rok trajanja“?

– Mislim da ne. Sve zavisi od osobe, koliko je spremna i voljna da se posveti tome. Mislim da je moguće. Ali naravno, lakše je kad smo mlađi.

Uglavnom se priča o sportistima koji su i dalje aktivni i koji sebe vide isključivo u sportu. Ali, šta je sa onima – vama – koji ste bili uspešni i odlučili da to batalite i posvetite se nečemu drugom? Da li je to smak sveta?

– Nije. Jednostavno, mislim da ne vredi nešto siliti ako se više ne osećamo komforno i ako nas to više ne ispunjava. Možemo to znanje, talenat, veštine da iskoristimo da budemo treneri i tako ostanemo u sportu, ali mislim da nije smak sveta, bar što se mene tiče. Ja za sad imam druge ciljeve. Dok sam trenirala kajak nisam se pronalazila ni u čemu drugom. Sad tražim sebe, šta me zanima i za sad je to gastronomija, a možda jednog dana iz hobiba završim kurs, dobijem licencu i držim treninge. Ne znam gde će me život odvesti... Ali definitivno ne bih sport skroz batalila nego da bude tu sa strane, kao neka rezerva.

Šta bi rekla deci, zašto baš kajak?

– Generalno zato što je na vodi i jako je lep sport. Dosta se putuje i dosta ljudi ga trenira, pa dosta prijateljstava steknemo, što mi je drgo. Kojim god sportom, samo da se bave, zbog sebe i zdravlja.

Lea Radlovački