ТВОЈА РЕЧ: Катарина Брет (28), ауторка надреалних фотографија: ОТКРИВАЊЕ СВЕТА И СЕБЕ КРОЗ ОБЈЕКТИВ

Међутим, фотографкиња Катарина Брет (28) из Новог Сада подсећа на моменат кад је и сама фотографија настала, те какве су сликари имали реакције, будући да су се неки сигурно осећали угрожено.

А због чега повезујемо вештачку интелигенцију (АИ - Артифициал intelligence) са Катарином? Како је она креаторка надреалних фотографија, што је нешто у чему АИ бриљира, сасвим је очекивано да стрепи од сутрашњице и свега што нам напредак технологије доноси. Или, ипак, не.

– Оно чиме се бавим је композитна фотографија, односно радови који су настали од више различитих фотографија које сам направила, а затим су едитоване кроз фотошоп и стварају сцене које у суштини надреално делују – појашњава Катарина, чије радове можете погледати на Инстаграм профилу katarinabrett.art.

То је оно што вештачка интелигенција сада ради у две секунде?

– У суштини, да. Али ја сам то кренула пре вештачке интелигенције! Нисам јој се превише обрадовала, али наука напредује, шта да радимо.

Колико се ти секираш за свој посао и таленат?

– Нисам размишљала много о томе, искрено. Некако се не секирам превише, зато што мислим да генерално уметност буди ствари у уметности и ми остављамо неку емоцију у томе што радимо, а компјутер не може. Можда ће некада моћи, али отом-потом. Не желим да размишљам толико далеко... А опет, ко зна, можда и то постане део мог стваралаштва. Реално, и фотографија када је настала, када је откривена, могу само да замислим како су се сликари тада осећали...

Како си ти почела да се бавиш фотографијом?

– Мој тата ми је за 13. рођендан купио мали аналогни фотоапарат и тад сам кренула мало да шкљоцам, али у средњој сам, кад сам добила дигитални апарат, почела да стварно волим то. То је било откривање света кроз објектив, нисам имала никакав план, циљ са фотографијом, више је било само као уживање. После тога, у суштини, током факса, будући да сам отишла на скроз другу страну и завршила Вишу васпитачку јер сам хтела да одустанем од уметности у неком моменту...

Али, уметност није одустала од тебе.

– Тако је! Али, кад сам кренула на факс, после прве године, била сам у фазону да ово није за мене и да морам да се вратим у своје воде, па сам купила мало озбиљнији апарат и тад сам одлучила да ћу да завршим факс али да ћу да се бавим фотографијом. Кренула сам много више да истражујем, да учим, како се користи апарат, које су мануалене функције, истраживала сам различите сфере фотографије, од фоткања момената без посебне приче, до документарне, онда сам се опробала у портрету и имала сам прилику да фоткам перформансе и представе што ми је исто било интересантно. Али највише сам се фокусира, како се тај тајмлајн протезао, на креативне портрете, са светлом, бојама или шминком. Било ми је занимљиво, али у једном моменту сам осетила да ми фали нека прича и да сам изгубила осећај, ту неку љубав према томе што радим. Све је и даље био хоби, радила сам паралелно којкакве послове иако сам тежила да се бавим фотографијом, па сам успорила, фалило ми је нешто, нека дубина, прича, а не само да фотографишем лепе портрете и правим лепе фотографије, није поента у томе. Онда ме је инспирисала једна америчка уметница, због које сам почела да истражујем фотошоп. За недељу дана сам све проучила и тако сам направила прве радове. Први је био кад сам фоткала моју сестру на поду кухиње, склупчану, па сам је убацила у малу кашичицу.

Шта је оно што ти није било довољно у „обичној“ фотографији, осим што ти је недостајала дубина?

– Добро питање. Није као да фотографија није довољна сама по себи, јер јесте... Мислим да ми је фалио тај део стварања, с обзиром да сам завршила сликарски смер у средњј школи „Богдан Шупут“, фалио ми је део да нешто радим рукама, да цртам, едитујем... Заправо, мислим да сам тек касније схватила да ми је фалило и причање приче кроз фотографију.

И које сад све приче причаш кроз своје радове?

– Углавном су то неке интроспекције. Већина радова које сам направила су настала на основу неких анализа мојих емоција, доживљаја, ситуација и то претачем у радове. Дуго сам стварала на тему страхова, па сам их на крају све скупила, иако нису настали као серија с том намером, једино их тема везује, па сам тако имала самосталну изложбу 2022. године. Сада сам мало обрнула на неку храброст, мада морам признати да сам прошле године јако слабо стварала, па нисам баш поносна што се тога тиче. Фокусирала сам се на неке друге ствари, оргаинизовала сам радиониоце креативне фотографије...

Колико ти стварање дође као нека аутопсихотерапија?

– Јако ми прија, волим тај процес едитинга. Обрада траје и сатима, па ми то прија, имам графичку таблу, па имам осећај као и да нешто сликам и цртам. Направим себи атмосферу, скувам кафу, пустим музику и уживам.

Спомињала си радионице. О чему је реч?

– Почетком прошле године сам их покренула, а моја жеља је била да се осамосталим, у смислу да се одвојим од послова које сам радила и да се посветим нечему што волим. То је изискивало да размислим шта је оно што могу да пружим људима да бих могла да зарадим. Жеља ми је била да радим са људима и преносим знање које сам покупила успут. У суштини, наменила сам их онима који воле да фоткају и баве се тиме у некој мери. Главна прича је креативност, да се истражује кроз фотографију али и да се учи о фотоманипулацији и самој фотографији. Радионице су осмишљене да трају четири месеца, окупљамо се једном недељно и тренутно је у току други круг, односно људи из првог круга су желели да наставе дружење и сад смо опет заједно. Кренула сам и да фоткам, људи могу да ме ангажују да стварам у свом стилу. Одлучила сам и да радим један на један онлајн консултације. Имам жељу да кренем нову серију радова, још не знам каква ће бити тема, али сам себи зацртала и задала изазов да стварам једном месечно.

Леа Радловачки