Tvoja reč, Filip Dimkoski (23): Kad pišem, publika mi nije u glavi

Prvo delo objavio je 2010. godine i, kako kaže, „tad je dete pisalo pesme za decu”, ali je onda odlučio da svake prestupne, ili je bar tako slučajno ispalo, objavi pokoju knjigu, kako za mlađe, tako i za starije. Njegova dela prevedena su na mnoge jezike, a dok niže stihove, „bori se” sa dva preostala ispita na Fakultetu poljoprivrednih nauka u hrane u Skoplju.

„Meni se strašno uklapaju poljoprivreda i poezija, sve mi je to jedno“, kaže Filip.

„Ubedio sam sebe da je to misija koja se tiče prirode, poljoprivrede, organske proizvodnje i širenja srećne i pozitivne vesti. To mi ima smisla. Recimo, inspiriše me priroda, a poljoprivredni fakultet mi omogućava da se družim s njom. Onda napišem pesme. Nekad bude za decu, nekad za odrasle, ali uglavnom ne želim da tako odvajam poeziju. Kako mi možemo da znamo koliko dete može da razume, odakle nam pravo da ga ograničavamo?“

A možda i odrasli ne žele da odrastu...

„Tako je. Ponekad kroz sva ta šetanja i putovanja, rad s decom, često mi dođu zanimljivi ljudi i priče, pa nekad napišem tekst, nekad pesmu, nekad članak za novine i tako.“

Baš mi je drago što mladi pesnik iz Makedonije ima priliku da svoje stvaralaštvo približi publici i van granica svoje države. Imaš li utisak da si „balkanska zvezda”?

„Kad je druga knjiga izašla na makedonskom, spopala me je želja da bude prevedena na nekoliko jezika, ali sam sebi rekao da ne treba da umišljam. Poezija iz te knjige je prevedena na desetak jezika, čak je jedan esej otputovao u Izrael gde sam dobio nagradu. Shvatio sam da kad nešto želim - to i mogu. Kad uverite sebe da je to što ste napisali dobro, dođe želja da se to proširi kako bi je ocenili čitaoci sa svih strana. Bitna je ta reakcija. Ako nje nema, onda jednostavno ne ide i sve je džaba.

Šta je tvoj cilj?

„Da mi povratna reakcija pokaže da li sam na dobrom putu i da li rad zaslužuje pažnju ljudi. Moje teme su priroda, ekologija i zdrava hrana, i želim da se te poruke rašire. Smatram da je istina jedino u prirodi. Ako se ona upozna i voli, jedino tada možemo biti srećni. Takođe, mislim da poezija treba da se sluša, što je i cilj mojih putovanja.“

Koliko je ta povratna reakcija uvek merodavna? I, koliko se ti zbog nje prilagođavaš publici?

„Tu je razlika. Kad pišem, tada mi publika nije u glavi. Jednostavno, samo prenesem svoju inspiraciju, tako da ne mogu da naštetim poeziji i umetnosti. Mislim da ne treba da se prilagođavamo publici. Međutim, njbolje rekacije su one na licu mesta, kad recitujem i vidim emocije na licima. Deca su skroz iskrena publika. Ako se njima ne sviđa, ne slušaju te. Odrasli su ponekad licemerni, a kod dece nema toga.“

Ono što volim da pitam svakoga ko dolazi iz Makedonije, a zahvalna sam vam što se uvek vi nama prilagođavate kad je reč o jeziku, koliko je tebi teško da govoriš srpski? Ali, ono što me još više zanima - kako ti se dopadaju tvoje pesme prevedene na srpski? Koliko se razlikuju?

„Razlikuje se. Neko je rekao, a istina je: „Poezija je ono što se gubi u prevodu”. To je magija jer prevodilac, odnosno onaj ko prepevava, kreira novo umetničko delo, piše nove pesme. Na nekom jeziku se uspe. Kod nas je lakše jer smo slični i dosta se već razumemo. Zadovoljan sam kako je Snežana Aleksić Stanojlović uradila prevod za „Zajedno da rastemo” iz više razloga: odlično poznaje makedonski jezik i voli Makedoniju, učiteljica je i pesnikinja. Meni jezik nije barijera, mada znam da pravim greške. Mali je broj makedonskih pesnika koji su prevedeni na srpski, ulavnom su dolazili ovde i pričali na vašem jeziku.“

Pišeš li i na srpskom?

„Dođe mi ponekad...“

A razmišljaš na makedonskom?

„Neee... Razmišljam na srpskom. Nisam ja poligota, tako da kažem. Pričam srpski da me ceo svet razume. Ima nekoliko pesama koje su iz mene izašle na srpskom. Napisao sam jednu o Novom Sadu dok sam bio u srednjoj školi. Novi Sad mi je baš u srcu i, ako bih se nekad selio iz Prilepa koji obožavam, postao bih građanin Novog Sada.“

Taman si mi dao šlagvort za moje drugo omiljeno pitanje koje volim da postavim Makedoncima! Uvek govorimo kako su Vojvođani iz nekog razloga „slabi” na vas, pa, po čemu smo toliko slični, te je i tebi Novi Sad pandan Prilepu?

„Ne mislim da smo toliko slični, koliko se nadopunjavamo. Recimo, vi imate mirnoću i širinu. Širina nam je slična, ali smo dinamičniji i taj temperament nas nadopunjava.“

Po čemu ste vi dinamičniji od nas?

„Ne znam, valjda toplota i sunce bude vatru u nama...“

L. Radlovački