Твоја реч, Филип Димкоски (23): Кад пишем, публика ми није у глави

Прво дело објавио је 2010. године и, како каже, „тад је дете писало песме за децу”, али је онда одлучио да сваке преступне, или је бар тако случајно испало, објави покоју књигу, како за млађе, тако и за старије. Његова дела преведена су на многе језике, а док ниже стихове, „бори се” са два преостала испита на Факултету пољопривредних наука у хране у Скопљу.

„Мени се страшно уклапају пољопривреда и поезија, све ми је то једно“, каже Филип.

„Убедио сам себе да је то мисија која се тиче природе, пољопривреде, органске производње и ширења срећне и позитивне вести. То ми има смисла. Рецимо, инспирише ме природа, а пољопривредни факултет ми омогућава да се дружим с њом. Онда напишем песме. Некад буде за децу, некад за одрасле, али углавном не желим да тако одвајам поезију. Како ми можемо да знамо колико дете може да разуме, одакле нам право да га ограничавамо?“

А можда и одрасли не желе да одрасту...

„Тако је. Понекад кроз сва та шетања и путовања, рад с децом, често ми дођу занимљиви људи и приче, па некад напишем текст, некад песму, некад чланак за новине и тако.“

Баш ми је драго што млади песник из Македоније има прилику да своје стваралаштво приближи публици и ван граница своје државе. Имаш ли утисак да си „балканска звезда”?

„Кад је друга књига изашла на македонском, спопала ме је жеља да буде преведена на неколико језика, али сам себи рекао да не треба да умишљам. Поезија из те књиге је преведена на десетак језика, чак је један есеј отпутовао у Израел где сам добио награду. Схватио сам да кад нешто желим - то и могу. Кад уверите себе да је то што сте написали добро, дође жеља да се то прошири како би је оценили читаоци са свих страна. Битна је та реакција. Ако ње нема, онда једноставно не иде и све је џаба.

Шта је твој циљ?

„Да ми повратна реакција покаже да ли сам на добром путу и да ли рад заслужује пажњу људи. Моје теме су природа, екологија и здрава храна, и желим да се те поруке рашире. Сматрам да је истина једино у природи. Ако се она упозна и воли, једино тада можемо бити срећни. Такође, мислим да поезија треба да се слуша, што је и циљ мојих путовања.“

Колико је та повратна реакција увек меродавна? И, колико се ти због ње прилагођаваш публици?

„Ту је разлика. Кад пишем, тада ми публика није у глави. Једноставно, само пренесем своју инспирацију, тако да не могу да наштетим поезији и уметности. Мислим да не треба да се прилагођавамо публици. Међутим, њбоље рекације су оне на лицу места, кад рецитујем и видим емоције на лицима. Деца су скроз искрена публика. Ако се њима не свиђа, не слушају те. Одрасли су понекад лицемерни, а код деце нема тога.“

Оно што волим да питам свакога ко долази из Македоније, а захвална сам вам што се увек ви нама прилагођавате кад је реч о језику, колико је теби тешко да говориш српски? Али, оно што ме још више занима - како ти се допадају твоје песме преведене на српски? Колико се разликују?

„Разликује се. Неко је рекао, а истина је: „Поезија је оно што се губи у преводу”. То је магија јер преводилац, односно онај ко препевава, креира ново уметничко дело, пише нове песме. На неком језику се успе. Код нас је лакше јер смо слични и доста се већ разумемо. Задовољан сам како је Снежана Алексић Станојловић урадила превод за „Заједно да растемо” из више разлога: одлично познаје македонски језик и воли Македонију, учитељица је и песникиња. Мени језик није баријера, мада знам да правим грешке. Мали је број македонских песника који су преведени на српски, улавном су долазили овде и причали на вашем језику.“

Пишеш ли и на српском?

„Дође ми понекад...“

А размишљаш на македонском?

„Неее... Размишљам на српском. Нисам ја полигота, тако да кажем. Причам српски да ме цео свет разуме. Има неколико песама које су из мене изашле на српском. Написао сам једну о Новом Саду док сам био у средњој школи. Нови Сад ми је баш у срцу и, ако бих се некад селио из Прилепа који обожавам, постао бих грађанин Новог Сада.“

Таман си ми дао шлагворт за моје друго омиљено питање које волим да поставим Македонцима! Увек говоримо како су Војвођани из неког разлога „слаби” на вас, па, по чему смо толико слични, те је и теби Нови Сад пандан Прилепу?

„Не мислим да смо толико слични, колико се надопуњавамо. Рецимо, ви имате мирноћу и ширину. Ширина нам је слична, али смо динамичнији и тај темперамент нас надопуњава.“

По чему сте ви динамичнији од нас?

„Не знам, ваљда топлота и сунце буде ватру у нама...“

Л. Радловачки