TVOJA REČ: ENA HATALA (26) Veterina je lep i fizički težak posao

Ipak, da bi sve bilo u redu sa vašim psom ili mačkom, najvažnije je da vodite računa o redovnoj ishrani, vakcinaciji i zaštiti od krpelja, buva, glista i komaraca, ali i aktivnostima koje su neophodne kada svi zajedno živite u malom prostoru. O ljubavi prema veterini i životinjama, naročito psima, ove nedelje pričali smo sa Enom Hatalom (26), rodom iz Šajkaša, koja radi kao veterinarski tehničar u novosadskoj ambulanti „Sirius VET”. Srednju školu je završila u Futogu, da bi potom upisala Poljoprivredni fakultet gde je apsolvent. Kako kaže, sa dve godine je prvi put rekla kako želi da postane veterinar kad odraste.

Kako si znala za tu reč?

– Moji nisu ni znali da znam tu reč, niko nikad to nije pominjao. A govorila sam da ću naučiti i ruski, a njega sam učila, ali ne tako uspešno.

Koliko si imala dodira tada sa životinjama?

– Mnogo. Moji su uvek bili veliki ljubitelji pasa, deda je bio mesar, bavili su se poljoprivredom, tako da smo u dvorištu uvek imali domaćih životinja. Uvek sam volela da ih namirujem i znala sam, ne znam ni ja kako, da ću upisati veterinu. Nikad nisam imala drugu opciju.

Da li ti je uvek usmerenje bilo ka kućnim ljubimcima ili te je životni put tako naveo?

– Svakako me je put naveo, zbog moje kuje Bleki, jer sam tako upoznala Aleksandra Savića iz ambulante u kojoj sam sad. Zapravo, moja Bleki i njegov Enco su se upoznali, a tek onda nas dvoje. Tako da je to nekako slučajno ispalo da sam završila kod njih, ali nikad nisam imala preferencije ni prema velikim ni prema malim životinjama, išla sam, pa gde završim, nije mi bilo bitno. Uvek mi je bilo važno da sam u struci.

Koliko je školovanje ispunilo očekivanja i dalo ti vetar u leđa da sebe zaista vidiš u ovoj profesiji?

– Svakako da jeste ostavilo ogroman uticaj, najviše zbog ekonomije koja postoji u Poljoprivrednoj školi u Futogu. Opšte znanje tamo ne može da se usvoji, da tako kažem, ali profesori su diplomirani veterinari i radili su u struci, tako da su se za učenike, koji su zaista pokazali interesovanje prema veterini, zalagali i pomagali da rade i vežbaju tamo. Recimo, poslednje dve godine smo imali 17 stručnih predmeta i jednog profesora koji nam je bio mentor, pa smo imali i predavanja i praktične vežbe. Kad smo imali te vežbe i praksu, jeste da su se svi žalili jer smo morali i da čistimo štale i hranimo životinje, ali smo radili i kastracije i slično. Što se mene tiče, jesu mi ispunjena očekivanja i važno mi je bilo što me moji nisu sputavali da upišem Poljoprivredni fakultet. Iako nakon srednje nismo imali neko opšte znanje kao gimnazijalci, ali nam je bilo lakše kad je reč o stručnom delu. Takođe, super mi je na ovom poslu jer nisam od onih koji imaju problem s tim da uspavaju životinju ili tako nešto...

Razumem te, to je tvoj posao, ne vredi ti da dramiš... Ja bih svaki put dušu isplakala!

– To mi svi kažu! Ja psa vidim tog momenta kad dođe na uspavljivanje ili ako je dugo lečen, pa i pomisliš kako je najbolje da ga uspavaš da se ne pati više. Znam da zvuči surovo, ali nemam problem s tim i nisam neko ko će se onesvestiti tokom operacije, što se dešava nekima, naročito studentima. Svima to slatko i bajno zvuči da kažu da su veterinari i da leče životinje, ali, u suštini, veterina je jedan prljav i fizički težak posao.

Šta je najgore što si morala da uradiš do sad?

– Kad fizički ne možeš da savladaš nekog psa koji je agresivan, to ume da bude problem. Onda apelujemo na vlasnike da rade s njima, a tu su i Aleksandar i Nemanja (Stanković) koji pomognu ili, na kraju krajeva, damo im sedativ. Najviše imamo poteškoća sa vlasnicima kad se mešaju, kad su nedokazni i nedosledni, pa nemaju razumevanja da jednostavno ne znamo šta je sa psom, na šta imamo prava neko vreme, dok ne saznamo o čemu je reč.

Najčešće imate kontakta sa gradskim kućnim ljubimcima. Kad si bila dete, jesi li mogla da zamisliš da ćeš raditi baš sa njima?

– Da, uvek sam želela da radim sa pravim kućnim ljubimcima, jer u Šajkašu oni ne postoje, što je tužno. Postoje dvorišni psi koji su na lancu, jedu pomije i tako, „na psu rana, na psu zarasla”, na šta sam uvek bila alergična kad čujem!

Kako izgleda raditi sa ovim gradskim felama?

– Sa psima ili sa vlasnicima?

Pa, sa obe fele...

– Životinje su dosta osetljivije. Nezahvalno je reći da su psi na selu zdraviji, jer nisu, sve zavisi ko je koliko negovan i koje su mu rasne predispozicije. Ali, ako psa redovno hraniš i redovno mu daješ potrebnu zaštitu u vidu vakcina i tableta, taj pas će do devete godine biti apsolutno zdrav, što je slučaj sa ovim gradskim ljubimcima! Biće negovan, živeće u lepim uslovima, jer ipak nije napolju u buretu, ima vodu i sve... Dok na selu, kad kažeš da treba psu da daš tabletu protiv krpelja, to je za njih naučna fantastika. Još kad shvate da to treba da plate, pa tek je to fantastika! Kažu da je pas za dvorište, ja nikad nisam bila za to.

Koliko su upravo ti kućni uslovi doprineli da nam životinje budu i razmažene i osetljive? Na kraju krajeva, kako li je haskiju koji živi u toplom stanu...?

– Dobro, svakako su navikli na te uslove u stanovima. Zato treba redovno da se šetaju i izvode, da u stanu samo spavaju, jedu i poigraju se s vlasnikom. U idealnim uslovima, psima je bolje u gradu. E sad, ako 20 pasa drže u 20 kvadrata, onda je to druga krajnost. Imaš ti i na selima super uslove za pse, mada je i dvorište skučen prostor za haskija, ako ćemo tako da gledamo.

Redovna zaštita najbitnija

Na šta vlasnici treba da obrate pažnju kada je reč o zaštiti kućnih ljubimaca?

– Kod nas u ambulanti postoji ovog meseca „aprilska akcija” koja podrazumeva testiranje na srčanog crva, jer on pravi ogroman problem kod pasa. Prolaze asimptomatski, pas deluje zdravo sve dok se ne razvije oboljenje kardio-vaskularnog sistema i zaista je jedini apel da ga redovno testiraju, pa i da tokom cele godine životinja dobija zaštitu protiv komaraca. Osim ovoga, bitna je zaštita potiv buva i krpelja, to su tablete koje se daju svakog meseca, kao i vakcine protiv zaraznih bolesti i besnila.

Kad je reč o vlasnicima, koliko su odgovorni, a koliko paničari? Ipak su ljubimci u gradovima ravnopravni članovi porodice, pa ume da bude frka i kad se nokat samo malo okrnji...

– Sve je individualno. Ima i jednih i drugih, raznih je profila. Ima mnogo onih kojima je pas prestiž i to se baš vidi. Oni kroz novac i status, uzimajući najskuplju i najkvalitetniju hranu i zaštitu, čak i najskupljeg rasnog psa, preko te životinje vlasnici sebe dokazuju. Ima dosta ljudi koji preko pasa ostvaruju neke svoje nedostatke, emotivne, nemogućnost da imaju decu i slično, pa onda, ne daj bože, da tog psa pipne pčelica na livadici, jer to je tragedija. Ali prema svakom psu i vlasniku imaš drugačiji pristup, u zavisnosti od toga ko je kakav. To se vidi i kako ko priča o svom psu. Ima i onih koji su svesni da je to pas, ljubimac i žele mu sve najbolje, pa mu obezbeđuju šta treba, ali u granicama normale.

Važi li ono – kakav vlasnik, takav pas?

– Pa... Ponekad bude da je vlasnik katastrofa, a pas super, i obrnuto.

Kakav ti je bio osećaj kad si prvi put operisala neku životinju?

– Zanimljiv, nije bila neka velika stvar. To ti je kao neki zadatak i koliko god bio pripremljen, nikad ne znaš u kom pravcu će se odvijati, šta će se desiti, kako ćeš morati da odreaguješ. Jeste stresno, rizik je zbog anestezije, ali ostalo je u redu.

Koje su prednosti kastriranja pasa, mužjaka i ženki?

– Kod ženki, prema istraživanjima, budući da tumor nastaje usled hormonskih uslova i smatra se da će se, ukoliko je kuja često bila izložena tim hormonskim uticajima, toliko pre razviti tumor mlečnih žlezda. Tako da je preporuka kastrirati je, odnosno sterilisati, što je izraz koji se „primio” kad je reč o intervencijama na ženkama. I ako se kuja pari, najčešće posle štenjenja desiće se upala i iskomplikovaće se nešto, pa će morati da dođe do kastracije. A kod mužjaka, ljudi koriste kastraciju kao vaspitnu metodu, jer ne mogu s njim da izađu na kraj, ne mogu da vladaju njime, da se izbore s njegovim bežanjem. Jedina prednost je ta što mužjaci, stariji od pet godina, imaju veću šansu ka benignoj hiperplaziji prostate, pa je kastracija jedini vid terapije sprečavanja „bujanja” prostate. Mada ima različitih mišljenja koliko je dobro da se štene kastrira, naročito ženke pre prvog teranja, jer su im ti hormoni potrebni za fizički i psihički razvoj. Kad je reč o mačkama, kastracija je jedini način da se zaštite od virusno prenosivih bolesti koje su smrtonosne, poput mačje side i mačje leukemije.

L. Radlovački