ТВОЈА РЕЧ: ЕНА ХАТАЛА (26) Ветерина је леп и физички тежак посао

Ипак, да би све било у реду са вашим псом или мачком, најважније је да водите рачуна о редовној исхрани, вакцинацији и заштити од крпеља, бува, глиста и комараца, али и активностима које су неопходне када сви заједно живите у малом простору. О љубави према ветерини и животињама, нарочито псима, ове недеље причали смо са Еном Хаталом (26), родом из Шајкаша, која ради као ветеринарски техничар у новосадској амбуланти „Сириус ВЕТ”. Средњу школу је завршила у Футогу, да би потом уписала Пољопривредни факултет где је апсолвент. Како каже, са две године је први пут рекла како жели да постане ветеринар кад одрасте.

Како си знала за ту реч?

– Моји нису ни знали да знам ту реч, нико никад то није помињао. А говорила сам да ћу научити и руски, а њега сам учила, али не тако успешно.

Колико си имала додира тада са животињама?

– Много. Моји су увек били велики љубитељи паса, деда је био месар, бавили су се пољопривредом, тако да смо у дворишту увек имали домаћих животиња. Увек сам волела да их намирујем и знала сам, не знам ни ја како, да ћу уписати ветерину. Никад нисам имала другу опцију.

Да ли ти је увек усмерење било ка кућним љубимцима или те је животни пут тако навео?

– Свакако ме је пут навео, због моје кује Блеки, јер сам тако упознала Александра Савића из амбуланте у којој сам сад. Заправо, моја Блеки и његов Енцо су се упознали, а тек онда нас двоје. Тако да је то некако случајно испало да сам завршила код њих, али никад нисам имала преференције ни према великим ни према малим животињама, ишла сам, па где завршим, није ми било битно. Увек ми је било важно да сам у струци.

Колико је школовање испунило очекивања и дало ти ветар у леђа да себе заиста видиш у овој професији?

– Свакако да јесте оставило огроман утицај, највише због економије која постоји у Пољопривредној школи у Футогу. Опште знање тамо не може да се усвоји, да тако кажем, али професори су дипломирани ветеринари и радили су у струци, тако да су се за ученике, који су заиста показали интересовање према ветерини, залагали и помагали да раде и вежбају тамо. Рецимо, последње две године смо имали 17 стручних предмета и једног професора који нам је био ментор, па смо имали и предавања и практичне вежбе. Кад смо имали те вежбе и праксу, јесте да су се сви жалили јер смо морали и да чистимо штале и хранимо животиње, али смо радили и кастрације и слично. Што се мене тиче, јесу ми испуњена очекивања и важно ми је било што ме моји нису спутавали да упишем Пољопривредни факултет. Иако након средње нисмо имали неко опште знање као гимназијалци, али нам је било лакше кад је реч о стручном делу. Такође, супер ми је на овом послу јер нисам од оних који имају проблем с тим да успавају животињу или тако нешто...

Разумем те, то је твој посао, не вреди ти да драмиш... Ја бих сваки пут душу исплакала!

– То ми сви кажу! Ја пса видим тог момента кад дође на успављивање или ако је дуго лечен, па и помислиш како је најбоље да га успаваш да се не пати више. Знам да звучи сурово, али немам проблем с тим и нисам неко ко ће се онесвестити током операције, што се дешава некима, нарочито студентима. Свима то слатко и бајно звучи да кажу да су ветеринари и да лече животиње, али, у суштини, ветерина је један прљав и физички тежак посао.

Шта је најгоре што си морала да урадиш до сад?

– Кад физички не можеш да савладаш неког пса који је агресиван, то уме да буде проблем. Онда апелујемо на власнике да раде с њима, а ту су и Александар и Немања (Станковић) који помогну или, на крају крајева, дамо им седатив. Највише имамо потешкоћа са власницима кад се мешају, кад су недоказни и недоследни, па немају разумевања да једноставно не знамо шта је са псом, на шта имамо права неко време, док не сазнамо о чему је реч.

Најчешће имате контакта са градским кућним љубимцима. Кад си била дете, јеси ли могла да замислиш да ћеш радити баш са њима?

– Да, увек сам желела да радим са правим кућним љубимцима, јер у Шајкашу они не постоје, што је тужно. Постоје дворишни пси који су на ланцу, једу помије и тако, „на псу рана, на псу зарасла”, на шта сам увек била алергична кад чујем!

Како изгледа радити са овим градским фелама?

– Са псима или са власницима?

Па, са обе феле...

– Животиње су доста осетљивије. Незахвално је рећи да су пси на селу здравији, јер нису, све зависи ко је колико негован и које су му расне предиспозиције. Али, ако пса редовно храниш и редовно му дајеш потребну заштиту у виду вакцина и таблета, тај пас ће до девете године бити апсолутно здрав, што је случај са овим градским љубимцима! Биће негован, живеће у лепим условима, јер ипак није напољу у бурету, има воду и све... Док на селу, кад кажеш да треба псу да даш таблету против крпеља, то је за њих научна фантастика. Још кад схвате да то треба да плате, па тек је то фантастика! Кажу да је пас за двориште, ја никад нисам била за то.

Колико су управо ти кућни услови допринели да нам животиње буду и размажене и осетљиве? На крају крајева, како ли је хаскију који живи у топлом стану...?

– Добро, свакако су навикли на те услове у становима. Зато треба редовно да се шетају и изводе, да у стану само спавају, једу и поиграју се с власником. У идеалним условима, псима је боље у граду. Е сад, ако 20 паса држе у 20 квадрата, онда је то друга крајност. Имаш ти и на селима супер услове за псе, мада је и двориште скучен простор за хаскија, ако ћемо тако да гледамо.

Редовна заштита најбитнија

На шта власници треба да обрате пажњу када је реч о заштити кућних љубимаца?

– Код нас у амбуланти постоји овог месеца „априлска акција” која подразумева тестирање на срчаног црва, јер он прави огроман проблем код паса. Пролазе асимптоматски, пас делује здраво све док се не развије обољење кардио-васкуларног система и заиста је једини апел да га редовно тестирају, па и да током целе године животиња добија заштиту против комараца. Осим овога, битна је заштита потив бува и крпеља, то су таблете које се дају сваког месеца, као и вакцине против заразних болести и беснила.

Кад је реч о власницима, колико су одговорни, а колико паничари? Ипак су љубимци у градовима равноправни чланови породице, па уме да буде фрка и кад се нокат само мало окрњи...

– Све је индивидуално. Има и једних и других, разних је профила. Има много оних којима је пас престиж и то се баш види. Они кроз новац и статус, узимајући најскупљу и најквалитетнију храну и заштиту, чак и најскупљег расног пса, преко те животиње власници себе доказују. Има доста људи који преко паса остварују неке своје недостатке, емотивне, немогућност да имају децу и слично, па онда, не дај боже, да тог пса пипне пчелица на ливадици, јер то је трагедија. Али према сваком псу и власнику имаш другачији приступ, у зависности од тога ко је какав. То се види и како ко прича о свом псу. Има и оних који су свесни да је то пас, љубимац и желе му све најбоље, па му обезбеђују шта треба, али у границама нормале.

Важи ли оно – какав власник, такав пас?

– Па... Понекад буде да је власник катастрофа, а пас супер, и обрнуто.

Какав ти је био осећај кад си први пут оперисала неку животињу?

– Занимљив, није била нека велика ствар. То ти је као неки задатак и колико год био припремљен, никад не знаш у ком правцу ће се одвијати, шта ће се десити, како ћеш морати да одреагујеш. Јесте стресно, ризик је због анестезије, али остало је у реду.

Које су предности кастрирања паса, мужјака и женки?

– Код женки, према истраживањима, будући да тумор настаје услед хормонских услова и сматра се да ће се, уколико је куја често била изложена тим хормонским утицајима, толико пре развити тумор млечних жлезда. Тако да је препорука кастрирати је, односно стерилисати, што је израз који се „примио” кад је реч о интервенцијама на женкама. И ако се куја пари, најчешће после штењења десиће се упала и искомпликоваће се нешто, па ће морати да дође до кастрације. А код мужјака, људи користе кастрацију као васпитну методу, јер не могу с њим да изађу на крај, не могу да владају њиме, да се изборе с његовим бежањем. Једина предност је та што мужјаци, старији од пет година, имају већу шансу ка бенигној хиперплазији простате, па је кастрација једини вид терапије спречавања „бујања” простате. Мада има различитих мишљења колико је добро да се штене кастрира, нарочито женке пре првог терања, јер су им ти хормони потребни за физички и психички развој. Кад је реч о мачкама, кастрација је једини начин да се заштите од вирусно преносивих болести које су смртоносне, попут мачје сиде и мачје леукемије.

Л. Радловачки