Tvoja reč, Selka Sadiković (28): Nauka i radoznalost – mapa kroz život

Na taj način ispituje nasledne osnove i uticaje sredine na različite psihološke fenomene radeći DNK analize, psihološke testove, sprovodeći medicinske mere i slično.

Tema kojom se baviš me je podsetila na film „Identični stranci”, kada su u Americi sredinom prošlog veka razdvajali trojke i davali ih na usvajanje potpuno različitim porodicama kako bi kasnije videli njihovo ponašanje i koliko na to utiče sredina, a kako genetika.

- To jesu kontroverzna istraživanja za koja je javnost najčešće čula, pored nacističkih istraživanja u logorima pre toga. Naravno, nijedna etička komisija ne bi odobrila takvu metodologiju, ali je to i bilo u vreme kada takve komisije nisu postojale. Danas se to ne radi tako. Blizanci se ne odvajaju, niti bilo šta slično.

Koji su zaključci dosadašnjih istraživanja?

- U stvari, mi ovo istraživanje sprovodimo od 2011. godine i finansira ga Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kao naučnoistraživački projekat „Nasledni, sredinski i psihološki činioci mentalnog zdravlja”. U okvriu toga je ova blizanačka studija. Ono što je najinteresantnije jeste da je pokazano da najviše genetskih uticaja ima na razvoj inteligencije. Kad su u pitanju neke osnovne osobine ličnosti, tu je situacija pola-pola. Mnogo toga se može objasniti sredinom koja je zajednička blizancima, kao što su porodični obrasci kroz koje su zajedno prošli, ali i neka njihova nezavisna iskustva koja su ih oblikovala dalje kroz život. Ono što je još interesantno jeste priča o rizičnim ponašanjima. Na primer, pokazano je da postoji genetska osnova za zaloupotrebu alkohola ili konzumaciju duvana.

Znači, to je, u stvari, nasledno?!

- Delom. Ne bi se moglo reći da je skroz. Postoji genetska osnova koja je najčešće vezana za sklonost osobe ka traženju senzacija, novih iskustava i rizičnim ponašanjima, što može kroz odrastanje da se pretvori u konzumiranje alkohola.

Ono što je zanimljivo jeste da si završila osnovne i master studije koje se tiču psihologije, a na doktorskim si otišla na drugu stranu. Šta je ono što te je odvojilo od prvobitnih studija?

- Bihejvioralna genetika, iliti genetika ponašanja, jeste deo psihologije ali je interdisciplinarna, što znači da u tom timu moraju da učestvuju i molekularni genetičari. Ono što je meni uvek bilo interesantno jeste to kako se rodimo se sa sličnim potencijalima a kroz život nas kontekst oblikuje šta ćemo biti. Tako sam ja danas istraživač, a ti si novinarka koja želi nešto od mene da sazna. Uvek me je zanimalo šta je to, da li smo nasledili, naučili i usput nas oblikovalo. Tu sam se pronašla. Generalno, uvek su me zanimale individualne razlike među ljudima.

A onda mene zanima - zašto?

- Zašto? Vau pitanje...

Pa, sama ga i postavljaš...

- Jeste, postavljam ga sebi s vremena na vreme. Ne znam. Psihološkinja sam prvenstveno i jedno vreme sam radila na psihijatriji, radila sam i savetodavni rad, kao i psihoterapiju, i kroz taj rad s ljudima jednostavno me je interesovalo šta nas čini drugačijima. Svaka priča je neponovljiva i svaki život je za sebe, ali s druge strane, ljudi su slični među sobom i više nego što želimo da prihvatimo i priznamo. Možda sam zato i upisala psihologiju, pored želje da pomognem ljudima.

I opet si mi dala savršen šlagvort... Ti si neko ko je poprilično drugačiji od drugih, kako si stvorila sebe takvu?

- Imam različite hobije. Često se dešava da, dok osoba donosi neke odluke, čini se da je sve nepovezano i da ne može da se pronađe i ne zna koji mu je identitet. A onda, kad pogledam svoj život, sve me je vodilo ovome što sam danas, na neki način da prihvatim da ne moram da budem samo jedno i nešto tipično, već mogu da budem i istraživač i omladinska radnica, da sve može da se ukombinujem, samo je pitanje prioriteta.

Gde, onda, sebe vidiš za 28 godina?

- Prvenstveno sam naučnica i volela bih da ostanem u istraživačkom kontekstu. Često pričam anegdotu da, kada sam bila mala, skupila se familija i svakakva rodbina i neko je pitao nas decu šta želimo da budemo kad odrastemo. Većina devojčica su rekle da bi bile učiteljice, doktorke, a ja, koja sam bila stidljivo dete, rekla sam: „Pa, ja ću da budem naučnik.” To me je vodilo kroz život. Nauka se najčešće shvata kroz prirodne nauke i kad si psiholog, društvenjaci moraju da nađu mesta za sebe u toj nauci. Možda i baš iz te moje stidljivosti, netipičnosti, našla sam ovde neko utičište jer je realnost puna stvari koje su van naše kontrole i koje su nepredvidive i nejasne, nisu ni crne ni bele...

...Nego su šarene, baš kao i ti...

- Baš to. Zato nauka i dozvoljava da se ispitaju neki fenomeni, da se dođe do nekih činjenica.

Rekla si da je blizanačka studija prva takva u Srbiji. Kad mogu da se očekuju rezultati?

- Prva istraživanja su na neki način i dostupna javnosti. Novo je da od jeseni počinjemo ciklus rada sa malim blizancima i trojkama, tako da ćemo od malih nogu pratiti njihov razvoj.

L. Radlovački