Trn u inficiranoj rani
Obilazak 20 ključnih tačaka u Novom Sadu izgledao je kao turistička tura srama jer ni jedna od njih nije bila bez bar jedne ozbiljne manjkavosti, od estetskih, preko odnosa prema prostoru u kom se nalazi,
pa do odnosa prema istorijskoj ličnosti koju predstavlja - rekla je na predstavljanju publikacije “Bizarre love triangle.The public sculptures of Novi Sad” koordinatorka i autorka istoimenog projekta i šefica Departmana likovnih umetnosti Akademije umetnosti Unierziteta u Novom Sadu Bosiljka Zirojević Lečić. - U ovoj publikaciji sažeto je sve ono na šta mi ukazujemo i što umetničku javnost Novog Sada boli već 20 godina.
Stručnjaci, između ostalog, kako je sublimirala Sanja Kojić Mladenov, ukazuju da su u Novom Sadu u poslednje dve decenije uglavnom postavljane stojeće skulpture obavijene masivnim kaputima, kojima se skrivaju tehničke manjkavosti u prikazu proporcija ljudskog tela, te da mnoga na gotovo groteskni način upućuju na predstavljene ličnosti, ali i na ekonomske uslove u kojima su realizovane. Po oceni Zorana Pantelića ovakvo stanje je posledica birokratskog, represivnog diktata političkog marketinga, nažalost sa dugotrajnim posledicama, na čije regulisanje su javnost, stručna tela i profesionalci, do sada, bezuspešno pokušavali da utiču.
Publikacija, koja je i finalni proizvod ovog projekta, finansiranog sredstvima Višegrad fonda, čiji je nosilac novosadska Akademija umetnosti, a partneri Univerzitet umetnosti iz Poznanja u Poljskoj, Akademija umetnosti iz Banske Bistrice u Slovačkoj i Fakultet muzičkih i vizuelnih umetnosti Univerziteta u Pečuju u Mađarskoj, kompleksna je studija problemskog istraživanja studenata i profesora sa ova četiri univerziteta o aktuelnoj praksi postavljanja javnih skulptura u poslednje dve decenije u Novom Sadu.
Kakva je ta praksa u očima umetnika iz inostranstva možda najbolje ilustruju impresije jedne od učesnica ovog projekta Anje Ingland posle, kako kaže “čudne odiseje obilaska sumornih skulptura u Novom Sadu”.
-Mnoge od njih izgledaju kao da su u grču, deformisane okrutnim mučenjem ili su stavljene na pijedestale koji nisu neodoljivi samo psima, već se čini da i one same imaju potrebu da se olakšaju...Videla sam i kako se slavljene, eminentne ličnosti mogu poniziti stojeći na neprikladnim mestima, tako da podsećaju na osuđenike, u iščekivanju javne osude i kazne. Pronalazila sam i umetničke objekte koje niko ne ceni, ne koristi, ne seda na njih, ne igra se sa njima, objekte koji kao da su dizajnirani da javni prostor uzmu samo za sebe...Njihova ružnoća i neadekvatni oblici zvanično se odobravaju, uprkos glasnog lamentiranja usamljenih glasova (i tihog negodovanja mnogih drugih) poput trna u inficiranoj rani - ocenila je ova umetnica čije se oblasti istraživanja kreću od kempa i kiča do svega onog što je neobično i čudno.
Rešenje za, u najmanju ruku, neobičnu i čudnu činjenicu da je skulptura osnivačice baleta SNP-a leđima okrenuta ka svom delu, te da joj nedostaje i “osnovni alat” balerine-stopalo, je proteza za stopalo u pink boji okrenuta ka Pozorištu, za problem s takođe neadekvatnim postavljanjem skulpture u odnosu na kontekst u slučaju Janike Balaža, koji ne vidi Tvrđavu, na kojoj je svirao, nađeno je u postavljanju ogledala, dok bi se loš prikaz lika dr Koste Hayija mogao maskirati providnom loptom. I još mnogo originalnih, duhovitih ili sarkastičnih rešenja za skulpture koje Novosađani, nažalost, gledaju već decenijama nalazi se među koricama ove publikacije. Ali nalazi se i nada da će se tretiranjem problema na ovaj način podići svest i odgovornost institucija lokalne samouprave i nadležnog ministarstva, to jest onih koji stvaraju i uređuju sisteme u praksi izbora i postavljanja skulptura, da će čitav postupak biti transparentniji, a zakonska regulativa uređenija.
Senku na ovu nadu umetnika, nažalost, stavlja činjenica da je u vremenu koje je proteklo od nastanka ovih impresija i zaključaka, do njihovog publikovanja, u kampusu Univerziteta u Novom Sadu nikla još jedna skulptura u javnom prostoru i to nelegalno.
Danica Devečerski
Od obilaska do izložbe
Jesenas su učesnici ovog projekta iz Poljske, Slovačke i Mađarske s domaćinima iz Novog Sada prvo obišli skulpture postavljene u najvećem vojvođanskom gradu u poslednjih 20 godina među kojima su bili i spomenici Mihajlu Pupinu, Lazi Kostiću, Jaši Tomiću, Janiki Balažu, Kosti Hayiju...Promišljanju o onom što su videli dorineli su i predavanja i radionice, takođe sastavni de projekta, da bi svoje viđenje situacije i ideje za njeno prevazilaženje učesnici otelotvorili na izložbi radova, a sada i u publikaciji.