SVESTRANI ČILEANAC PONOVO U NAŠIM KRAJEVIMA U Novom Sadu nikada nisam bio stranac
Od kako sam pre pola veka prvi put kročio u Novi Sad postao sam i - Novosađanin. Ovde sam proveo 11 predivnih godina, upoznao brojne ljude i, što je važnije, sa mnogima prijatelj ostao. Ljudi sa kojima sam studirao, radio na poljoprivrednim sajmovima, u turizmu, obrazovanju i kulturi, sarađivao u novinama i televiziji i ovog puta dočekali su me kao najrođenijeg, gotovo se otimali da me vide i ugoste u Novom Sadu, Rumi, Stejanovcima, Bačkoj Palanci, priča Čileanac Alehandro Horhe Sepulveda Ernandez, nekada stipendista vlade SFRJ, student Novosadskog univerziteta, vodič više turističkih agencija, prevodilac filmova za TV Novi Sad, profesor španskog na Radničkom univerzitetu...
"Ulepšali su mi život, pazili, ustupili ključeve svog stana, svuda vodili. Nemam reči da opišem dobrotu i veličinu prijateljstva niti znam kako da se odužim onima koji me poznaju i svojataju pola veka. Izvinjavam se. Nisam imao dovoljno vremena da se vidim sa svima. Na polasku za Evropu moja stara majka Elijana mi je rekla: „Sine, idi tamo. I oni su tvoja porodica.” Kad to majka kaže sve je rečeno, treperava glasa priča Čilenanac.
Ovo mi je treći dolazak u Novi Sad. Prvi put sam došao 1973. Pre 13 godina Novi Sad sam pohodio drugi put i ostao dve nedelje. Zašao sam u osmu deceniju i bojim se da je ova čarobna nedelja labudova pesma mog života i da Vojvodinu i svoje prijatelje nikad više neću sresti – setno će Alehandro.
Rođen je prestonici Čilea Santjagu pre 72 godine. Otac Giljermo, levičar, bio je potpredsednik državnog Sindikata pošte.
- Osim decenije u Novom Sadu, ceo život sam proveo u svojoj prestonici. Posle srednje škole zaposlio sam se, želeći da štedim za studije. Prijatelj mog oca, ambasador Čilea u Beogradu, pomogao mi je da dobijem stipendiju i idem u Titovu zemlju! Da postoji znao sam još odavno. Tata je kući donosio knjige i znatiželjan listao ih. Jednu je napisao Josip Broz. U Beograd sam sleteo ‘72. i godinu dana pokušavao da naučim meni težak jezik. Onda su me poslali u Novi Sad, gde sam upoznao Mladena Budića,Čileanca jugoslovenskog porekla, takođe stipendistu Jugoslavije. On me upoznao sa Dušanom Krstićem, vršnjakom Jugoslovenom koji je sa roditeljima odrastao u Čileu. Nas trojica smo bili mali zavičajni trio.
- Studirao sam Ekonomski fakultet u Subotici, poslovno-pravni smer. Posle šest meseci položio sam uvod u pravo i dobio šesticu. Ponosim se što u indeksu imam i jednu devetku – iz predmeta marksistička filozofija – priča Alehandro, dok su iza njega knjige o Srbiji i Srbima, karta velike Jugoslavije, zastava Srbije i uramljena diploma za učešće u organizovanju Spensa, svetskog prvenstva u stonom tenisu 1981. - Fakultet nisam završio. Nije mi mnogo žao. I tako mi u Čileu tu diplomu ne bi priznali.
General Pinoče je 1973. izveo vojni puč, režim je promenjen, a i ja sam kao i otac bio aktivista levičar. Ovde sam organizovao mitinge solidarnosti sa čileanskim narodom u borbi protiv vojne diktature. Punih 11 godina nisam išao u Čile. Ostao sam zbog ljubavi i politike. Oženio sam se, ali brak, nažalost, nije uspeo. U Novom Sadu je bilo dosta posla za mene.
Bio sam jedan od retkih koji su znali španski i srpskohrvatski. Posle svrgavanja Aljendea, prvih godine nisam se ni javljao mojima da im ne pravim probleme. Posle sam pisao pisma. Kad sam se 1983. vratio, saznao sam da su sva moja pisma stizala otvorena. Kao izvršni sekretar demokratskog levičarskog pokreta imao sam susrete sa tajnom policijom. Bio sam na nekoj crnoj listi.
Morao sam se da se uključim u čileansko društvo ako ne želim da budem izgnanik u rodnoj zemlji. Posle dugog traženja, konačno sam dobio posao kao turistički vodič i prevodilac. Jedno vreme bio sam upravnik jugoslovenskog stadiona. Uvek sam nalazio način da vežem dva sveta.
Mnogo je sličnog među našim južnjačkim, otvorenim narodima. Daleko smo, ali bliski. Grupe iz Jugoslavije su se radovale što sa njima govorim naški.
Pokazivao sam im lepote moje domovine. Od glavnog grada do Tihog okeana i najpoznatijih letovališta autobusom se stiže za sat i po. Andi su bliži. Za 45 minuta čovek je na snežnom skijalištu.
Volim što i danas imam prave prijatelje, ne samo u Vojvodini već i Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, svuda, to je moje najveće bogatstvo iz mladosti. U Čileu su me svi zaboravili. Kad sam otišao, moje dve sestre i najmlađi brat bili su mali. Deceniju kasnije vratio im se stranac. A to nisam nikad bio u Novom Sadu - veli Alehandro, čiji je radni staž bio kratak, a penzija mala. Ovih dana sa engleskog na španski ćerki novosadskih prijatelja prevodi tekst o arhitekturi. Za novac radi u skladištu delova za kamione. Dugo je štedeo pezose i sa grupom ljudi iz Perua, Kolumbije, Meksika, Argentine i Brazila prokrstario Tursku, pa odvojio da opet obiđe Novi Sad.
Jelena Stamenković
