NAŠI STRANCI Italijan šmek rodnog Napulja našao u ženinom Novom Sadu

To mi olakšava život i čini ga lepšim. Ipak, ja sam je prvo Napolitanac. Moj rodni grad i regija Kampanija pre samo 160 godina postali su deo Italije, a maternji napolitanski u 19. veku, uz francuski, bio je jezik diplomatije. Želim da se to zna i uči u školi - na srpskom sa italijanskim milozvučjem priča sociolog, bivši ragbista, fudbaler, dugogodišnji novinar i urednik brojnih sportskih novina Italije, poslednjih godina pica majstor i vlasnik „Napoli centrale“, Paolo Markuči de Marino, odrastao u vrevi Napulja, čije lepote su upisane u Uneskovu riznicu svetske baštine.

Sin student Aleksandro i srednjoškolka Tea divna su mešavina dva sveta. - Želeo sam da se mogu lako uklopiti i u Italiji i Srbiji - naglašava ponosni otac. 

- Po temperamentu i mentalitetu Napolitanci i Novosađani su slični – veli Paolo. - Tamo živi 26, 27 raznih nacija kao i ovde, pa ta mešavina stvara lepotu i otvorenost. Napolitanci rade ono što vole sa mnogo elana i ljubavi.

Energiju mora Paolo je poneo sa plaža rodnog Napuljskog zaliva, sa kog je godinama gledao desetak kilometara udaljenu kupu nepredvidivog Vezuva. Poslednji put je bljuvao vatru i dim polovinom prošlog veka, ali je pre dva milenijuma spržio Pompeju, mondenski grad, čiji artifakti se čuvaju u vrlo posećenom muzeju Napulja. Otkriće Pompeja uticalo je na početak razvoja turizma čitave regije.

Mađutim, Paolovu sudbinu je odredio susret sa Novosađankom Natašom Milić, koja se u Italiji našla na postdiplomskim studijama, a danas je redovna profesorka novosadskog Medicinskog fakulteta. Tako je Apeninac postao i Balkanac. Ovamo je prvi put došao 1996. Posle decenije zajedničkog života u Italiji, bračni par se pre 12 godina sa decom preselio u vojvođansku prestonicu. On je sa sobom poneo i očevu pisaću mašinu „Oliveti“ iz 1936. Jer, i otac i stric, vrsni sportski novinari, preneli su mu ljubav prema žurnalizmu. Tata Cezaro u dva mandata biran je za predsednika novinarskog udruženja Kampanije, oblasti sa preko šest miliona stanovnika. Maltene kao čitava Srbija.

- Želeo sam da se i ovde bavim novinarstvom, ali jezik je bio problem. U početku sam govorio engleski, pa prešao na srpski. Ljudi me razumeju, ali mi je teško da pišem – veli Paolo.

U rodnoj kući bana Jelačića u Petrovaradinu je osnovao prvi Italijanski kulturni centar u Vojvodini, gde su Italijani i ljubitelji Apenina promovisali kulturu dve zemlje. Sa dvojicom mladih zemljaka je tu radio i kao profesor italijanskog jezika. Ponosan je što su sa poklonima za školu Centar posetila dva ambasadora Italije.

- Pre sedam godina supruga me podstakla da se posvetim gastronomiji, pitanjem zašto svoj kulinarski dar pokazujem samo našem domu, porodici i prijateljima, a ne podelim i sa nepoznatim ljudima.

U ljupkom pasažu koji vezuje Riblju pijacu i Dunavsku ulicu Paolo je otvorio piceriju „Napoli centrale“, koju je nazvao po poznatoj napolitanskoj rok grupi iz sedamdesetih godina, a zidove restorančića ukrasio stranama novina za koje je nekad pisao.

- U početku je bilo čudno. Ljudi su tražili kečap, a ja ne pravim picu sa kečapom. Kvalitetno brašno, maslinovo ulje, paradajz i sir dovoljni su za osebujnost. Razne špecije donosim iz rodne zemlje, želeći da sve miriše izvorno. Naša pica smatra se nematerijalnom kulturnom baštinom sveta i pravi na svim kontinentima, ali jedina prava je ona sa recepturom iz Napulja.

Paolo ponekad od svojih zemljaka traži savet kako da napravi što bolju picu i kad je sprema oseća da mu pod dlanovima ne niče hrana, već deo podneblja u kom je ponikao. Naročito tradicije porodice, mame Nikoline, mirisima i ukusima njene kuhinje. A tu su nastajale pice i špagete, po kojima je Napulj svetski poznat, a recept se prenosi sa kolena na koleno.

Kreativni Napolitanac, ponosan na svoju Kampanju, prosto se topi kad vidi da ne samo članovi familije, već i gosti restorana uživaju i opet dolaze zbog sjajne pice i njenog majstora. 

Kad magle okuju Novi Sad, Paolova duša, tiho ili iz sveg glasa zapeva „O sole mio“, koja je kao i pica osvojila svet. - Retko ko zna da je nastala u Odesi - objašnjava Paolo. - Naši vojnici tamo su tugovali za suncem Napulja i pevali: „Kakva prelepa stvar / sunčan je dan vazduh je miran nakon oluje / vazduh je tako svež da se već oseća proslava / moje sunce je u tebi.“

Jelena Stamenković