СВЕСТРАНИ ЧИЛЕАНАЦ ПОНОВО У НАШИМ КРАЈЕВИМА У Новом Саду никада нисам био странац
Од како сам пре пола века први пут крочио у Нови Сад постао сам и - Новосађанин. Овде сам провео 11 предивних година, упознао бројне људе и, што је важније, са многима пријатељ остао. Људи са којима сам студирао, радио на пољопривредним сајмовима, у туризму, образовању и култури, сарађивао у новинама и телевизији и овог пута дочекали су ме као најрођенијег, готово се отимали да ме виде и угосте у Новом Саду, Руми, Стејановцима, Бачкој Паланци, прича Чилеанац Алехандро Хорхе Сепулведа Ернандез, некада стипендиста владе СФРЈ, студент Новосадског универзитета, водич више туристичких агенција, преводилац филмова за ТВ Нови Сад, професор шпанског на Радничком универзитету...
"Улепшали су ми живот, пазили, уступили кључеве свог стана, свуда водили. Немам речи да опишем доброту и величину пријатељства нити знам како да се одужим онима који ме познају и својатају пола века. Извињавам се. Нисам имао довољно времена да се видим са свима. На поласку за Европу моја стара мајка Елијана ми је рекла: „Сине, иди тамо. И они су твоја породица.” Кад то мајка каже све је речено, треперава гласа прича Чиленанац.
Ово ми је трећи долазак у Нови Сад. Први пут сам дошао 1973. Пре 13 година Нови Сад сам походио други пут и остао две недеље. Зашао сам у осму деценију и бојим се да је ова чаробна недеља лабудова песма мог живота и да Војводину и своје пријатеље никад више нећу срести – сетно ће Алехандро.
Рођен је престоници Чилеа Сантјагу пре 72 године. Отац Гиљермо, левичар, био је потпредседник државног Синдиката поште.
- Осим деценије у Новом Саду, цео живот сам провео у својој престоници. После средње школе запослио сам се, желећи да штедим за студије. Пријатељ мог оца, амбасадор Чилеа у Београду, помогао ми је да добијем стипендију и идем у Титову земљу! Да постоји знао сам још одавно. Тата је кући доносио књиге и знатижељан листао их. Једну је написао Јосип Броз. У Београд сам слетео ‘72. и годину дана покушавао да научим мени тежак језик. Онда су ме послали у Нови Сад, где сам упознао Младена Будића,Чилеанца југословенског порекла, такође стипендисту Југославије. Он ме упознао са Душаном Крстићем, вршњаком Југословеном који је са родитељима одрастао у Чилеу. Нас тројица смо били мали завичајни трио.
- Студирао сам Економски факултет у Суботици, пословно-правни смер. После шест месеци положио сам увод у право и добио шестицу. Поносим се што у индексу имам и једну деветку – из предмета марксистичка филозофија – прича Алехандро, док су иза њега књиге о Србији и Србима, карта велике Југославије, застава Србије и урамљена диплома за учешће у организовању Спенса, светског првенства у стоном тенису 1981. - Факултет нисам завршио. Није ми много жао. И тако ми у Чилеу ту диплому не би признали.
Генерал Пиноче је 1973. извео војни пуч, режим је промењен, а и ја сам као и отац био активиста левичар. Овде сам организовао митинге солидарности са чилеанским народом у борби против војне диктатуре. Пуних 11 година нисам ишао у Чиле. Остао сам због љубави и политике. Оженио сам се, али брак, нажалост, није успео. У Новом Саду је било доста посла за мене.
Био сам један од ретких који су знали шпански и српскохрватски. После свргавања Аљендеа, првих године нисам се ни јављао мојима да им не правим проблеме. После сам писао писма. Кад сам се 1983. вратио, сазнао сам да су сва моја писма стизала отворена. Као извршни секретар демократског левичарског покрета имао сам сусрете са тајном полицијом. Био сам на некој црној листи.
Морао сам се да се укључим у чилеанско друштво ако не желим да будем изгнаник у родној земљи. После дугог тражења, коначно сам добио посао као туристички водич и преводилац. Једно време био сам управник југословенског стадиона. Увек сам налазио начин да вежем два света.
Много је сличног међу нашим јужњачким, отвореним народима. Далеко смо, али блиски. Групе из Југославије су се радовале што са њима говорим нашки.
Показивао сам им лепоте моје домовине. Од главног града до Тихог океана и најпознатијих летовалишта аутобусом се стиже за сат и по. Анди су ближи. За 45 минута човек је на снежном скијалишту.
Волим што и данас имам праве пријатеље, не само у Војводини већ и Црној Гори, Македонији, Босни, Хрватској, свуда, то је моје највеће богатство из младости. У Чилеу су ме сви заборавили. Кад сам отишао, моје две сестре и најмлађи брат били су мали. Деценију касније вратио им се странац. А то нисам никад био у Новом Саду - вели Алехандро, чији је радни стаж био кратак, а пензија мала. Ових дана са енглеског на шпански ћерки новосадских пријатеља преводи текст о архитектури. За новац ради у складишту делова за камионе. Дуго је штедео пезосе и са групом људи из Перуа, Колумбије, Мексика, Аргентине и Бразила прокрстарио Турску, па одвојио да опет обиђе Нови Сад.
Јелена Стаменковић
