Somborski maratonac član reprezentacija četiri države

– Odmah pošto sam skinuo vojničku uniformu, dopao sam na civilnu platu u policiji, gde sam radio u Centru veze na održavanju sistema sve do penzije, a pošto sam imao benificiran staž, relativno rano, već s 52 godine, otišao sam u mirovinu, ali nisam mogao da mirujem – seća se zakasnelnih atletskih početaka Arpika. – Ostalo mi najzad dovoljno vremena da se posvetim svom hobiju radio-amaterstvu, gde imam pola veka staža. Specijalnost mi je radio-goniometrija, a povremeno i orijentaciono trčanje. Želeći da održim kondiciju, nađem se jednom prilikom na gradskom hipodromu, gde me je zapazio jedan maratonac i pitao za koga trčim. Začuđeno odgovorim „za sebe“, a on me pozva da već u nedelju odemo u Bačku Topolu na trku, zatim je usledio Novi Sad, Beograd i tako je krenulo.

Prvi polumaraton završio je u zavičajnom gradu 2003. nakon nešto više od dva sata i za stazu dugu 21,1 kilometar samo mu je još devet puta bilo potrebno više od dva sata, a najbrži je bio krajem prošle godine na Memorijalu prof. dr Franje Fratića uz obalu Dunava u Petrovaradinu, kad se štoperica zaustavila nakon sata i 43 minuta.

– Prvi put sam trčao ceo maraton od 42.195 metara baš kad sam napunio 60 – pohvalio se Šarkezi. – Bilo je to 2008. u Novom Sadu i od tad samo 2011. nisam nastupao na Novosadskom maratonu jer sam te godine učestvovao na „Špar maratonu“ u Budimpešti, a imam uknjižen i somborski 2016. Ukupno 11. Pride jedna ultramaraton Osijek–Apatin, dug 52,3 km. Inače, nisam baš zagriženi maratonac i pored zavidnog broja trka. Obožavam da trčim kad upeče zvezda, što ostalima ne prija. Leti po suncu treniram i šest puta nedeljno, a zimi ili kad je oblačno dva-tri puta. Nikad ne trčim, poput drugih maratonaca, duge deonice. Treniram češće, a kraće. Sat i po mi je dosta. Kad izađem na start, masa me ponese i bez problema pređem stazu daleko dužu od one na treningu.

A čega god se dohvati, on radi temeljno, pa je pokrenuo specijalizovanu veb-stranicu za maratonce, jedinu te vrste u Srbiji.

– Kod mene nema teorije, već objavljujem najave, izveštaje, rezultate... Akreditovani novinari završavaju praćenje dešavanja na stazi prolaskom poslednjeg tamnoputog trkača i onda jure u redakcije da jave ko je pobedio, a ostaje nezabeleženo u medijima da i naši trkači često imaju odlične vremena. Na mom sajtu nisu zaboravljeni – skromno će Arpika.

Zbog entuzijazma kakav je redak u ovakvim vremenima u krugovima maratonaca i trkača rekreativaca svi ga cene, kao i već odavno među radio-amaterima.

– Zahvaljujući upornosti, a, očigledno i kvalitetu, nastupao sam za  reprezentacije četiri države: SFRJ, SRJ, SCG i Srbije, na osam svetskih šampionata i tri evropska prvenstva u disciplini radio-goniometrija. U tandemu s jednim Crnogorcem u kategoriji veterana uzeo sam bronzanu medalju na Svetskom šampionatu 1986. u Sarajevu i dve godine kasnije u Švajcarskoj. Pojedinačno sam najvredniji rezultat zabeležio na jakom međunarodnom takmičenju 1989. u Čehoslovačkoj, gde sam pobedio na „mini-prvenstvu“ sveta. Istina, nastupile se samo selekcije iz Istočnog bloka, ali oni veliku pažnju poklanjaju radio-amaterstvu i na takmičenje uglavnom dolaze profesionalci – objašnjava Šarkezi.

Jedan je od osnivača Atletskog rekreativnog kluba „Somaraton“ u Somboru 2010, koji sada okuplja oko 150 manje ili više aktivnih članova, a njihov se broj se povećava iz godine u godinu.

– Tome je doprinela rang-lista koju pravim za internet prezentaciju njnjnj.somaraton.org.rs, gde svoje mesto dobiju i oni koji ne jure rezultate već se sportom bave iz zadovoljstva. Ne treba da čekaju lepše vreme, nego da obuju patike, uključe se u „svoju stazu“ radi zdravlja, a telo će im biti zahvalno na uloženom trudu – zaključuje Arpad.

Već je ostvario cilj da do 70. godine istrči po maraton godišnje, nove planove tek priprema, no, malo je verovatno da će promeniti navike.      

Tekst i foto: Vlastimir Jankov