Сомборски маратонац члан репрезентација четири државе

– Одмах пошто сам скинуо војничку униформу, допао сам на цивилну плату у полицији, где сам радио у Центру везе на одржавању система све до пензије, а пошто сам имао бенифициран стаж, релативно рано, већ с 52 године, отишао сам у мировину, али нисам могао да мирујем – сећа се закаснелних атлетских почетака Арпика. – Остало ми најзад довољно времена да се посветим свом хобију радио-аматерству, где имам пола века стажа. Специјалност ми је радио-гониометрија, а повремено и оријентационо трчање. Желећи да одржим кондицију, нађем се једном приликом на градском хиподрому, где ме је запазио један маратонац и питао за кога трчим. Зачуђено одговорим „за себе“, а он ме позва да већ у недељу одемо у Бачку Тополу на трку, затим је уследио Нови Сад, Београд и тако је кренуло.

Први полумаратон завршио је у завичајном граду 2003. након нешто више од два сата и за стазу дугу 21,1 километар само му је још девет пута било потребно више од два сата, а најбржи је био крајем прошле године на Меморијалу проф. др Фрање Фратића уз обалу Дунава у Петроварадину, кад се штоперица зауставила након сата и 43 минута.

– Први пут сам трчао цео маратон од 42.195 метара баш кад сам напунио 60 – похвалио се Шаркези. – Било је то 2008. у Новом Саду и од тад само 2011. нисам наступао на Новосадском маратону јер сам те године учествовао на „Шпар маратону“ у Будимпешти, а имам укњижен и сомборски 2016. Укупно 11. Приде једна ултрамаратон Осијек–Апатин, дуг 52,3 км. Иначе, нисам баш загрижени маратонац и поред завидног броја трка. Обожавам да трчим кад упече звезда, што осталима не прија. Лети по сунцу тренирам и шест пута недељно, а зими или кад је облачно два-три пута. Никад не трчим, попут других маратонаца, дуге деонице. Тренирам чешће, а краће. Сат и по ми је доста. Кад изађем на старт, маса ме понесе и без проблема пређем стазу далеко дужу од оне на тренингу.

А чега год се дохвати, он ради темељно, па је покренуо специјализовану веб-страницу за маратонце, једину те врсте у Србији.

– Код мене нема теорије, већ објављујем најаве, извештаје, резултате... Акредитовани новинари завршавају праћење дешавања на стази проласком последњег тамнопутог тркача и онда јуре у редакције да јаве ко је победио, а остаје незабележено у медијима да и наши тркачи често имају одличне времена. На мом сајту нису заборављени – скромно ће Арпика.

Због ентузијазма какав је редак у оваквим временима у круговима маратонаца и тркача рекреативаца сви га цене, као и већ одавно међу радио-аматерима.

– Захваљујући упорности, а, очигледно и квалитету, наступао сам за  репрезентације четири државе: СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије, на осам светских шампионата и три европска првенства у дисциплини радио-гониометрија. У тандему с једним Црногорцем у категорији ветерана узео сам бронзану медаљу на Светском шампионату 1986. у Сарајеву и две године касније у Швајцарској. Појединачно сам највреднији резултат забележио на јаком међународном такмичењу 1989. у Чехословачкој, где сам победио на „мини-првенству“ света. Истина, наступиле се само селекције из Источног блока, али они велику пажњу поклањају радио-аматерству и на такмичење углавном долазе професионалци – објашњава Шаркези.

Један је од оснивача Атлетског рекреативног клуба „Сомаратон“ у Сомбору 2010, који сада окупља око 150 мање или више активних чланова, а њихов се број се повећава из године у годину.

– Томе је допринела ранг-листа коју правим за интернет презентацију njnjnj.somaraton.org.rs, где своје место добију и они који не јуре резултате већ се спортом баве из задовољства. Не треба да чекају лепше време, него да обују патике, укључе се у „своју стазу“ ради здравља, а тело ће им бити захвално на уложеном труду – закључује Арпад.

Већ је остварио циљ да до 70. године истрчи по маратон годишње, нове планове тек припрема, но, мало је вероватно да ће променити навике.      

Текст и фото: Властимир Јанков