Soboslikar Lala pola veka moluje crkve, škole, puteve i parkinge

Istina, tako je bilo i na početku.

– Nakon školovanja za soboslikara i povratka iz vojske 1964. godine, zaposlim se preko Vojislava Jagetića, svojevremeno bečejskog vaterpoliste i predsednika kluba, u kombinatu „Borovo“ – priča Šipoš. – Nije bilo loše u privrednom gigantu velike Jugoslavije, ali sam dve godine kasnije osnovao svoju radnju „Soboslikar“, uglavnom za molersko-farbarske radove u okolini Borova i Vukovara.

Onda kao lokalpatriota prebacim firmu u rodno Bačko Petrovo Selo i od 1970. plaćam porez u Bečeju, mada sam i dalje radio u istočnoj Slavoniji. Tad ovde nije bilo posla za mene jer sam živeo u Borovu, ali sam se vremenom širio i na Potisje. Od 1985. sam promenio fah i prešaltao se na obeležavanje putne horizontalne signalizacije. Posla bilo u Slavoniji, a i širom Vojvodine. A onda stigao 27. juni 1991. i s porodicom sam morao da se selim u zavičaj.

Sve što sam stekao, ostalo je. Sreća da sam ranije kupio kuću u Bečeju, ali nas je dočekala prazna. Nastavio sam porodični biznis, punio novi dom i izdržavao porodicu. Bilo me je u prvo vreme po Adi, Bečeju, Kanjiži, Senti, zatim Bačkoj Topoli i Kuli, proširio se i na banatske yade, a kasnije diljem Vojvodine. Sin Dušan je mojim odlaskom u penziju preuzeo firmu, zadržao naziv starog zanata, ali u poslednje vreme ovde za nas baš nema posla.

U međuvremenu je ostao bez životne saputnice Milene, koja je, tvrdi, bila pravi stub kuće. Njemu i Dušanu nije lako kad se vrati s terena, ali sumorne misli odagnaju sećanjem na stara, bolja vremena.

– Nije lepše bilo samo nama, nego svima. Jeste se radilo, i to naporno, ali se i zarađivalo. Prvih dvadesetak godina sam, između ostalog, farbao fasade i zidove slavonskih škola u Borovu, Borovo Selu, Boboti, Veri, Vukovaru... Po dolasku u Bečej, spolja i iznutra Ekonomsku i Tehničku školu, osmoletke „Zdravko Gložanski“ i „Sever Đurkić“, pa „Šamu Mihalj“ i „Malu Zardu“ u Bačkom Petrovom Selu, „Svetozar Marković“ u Bačkom Gradištu, u Radičeviću, Mileševu...   

Pokazuje Lala i fotografiju na kojoj čovek raširenih ruku stoji na vrhu crkvenog tornja. Pohvali se da je to on po završetku rekonstrukcije hrama u slavonskom selu Trpinja pre tačno pola veka.

– Prve crkve sam radio 1967. u selu Čakovci i Beraku. Godinu dana kasnije sredio sam bogomolju u banatskom u Iđošu, a onda sam prešao u Trpinju – mnogo toga pamti Lala. – Kad se setim tih vremena... Nije se radilo sa skelom, već smo improvizovali lift. Dole u zemlju poboden drveni stub, na drugoj strani točak sa seoskih kola, a između drveno vreteno oko kojeg se namota pajvan i korpa u koju bih ulazio, pa su me tako dizali uz toranj. Zbog jakog strujanja vazduha, samo sam dvadesetak minuta mogao da radim, a onda su me spuštali da se pola sata odmorim. I tako u nedogled, dok ne dovršim sam krov tornja i krst na „koti 36“.

Na „molovanje puteva“ se prešaltovao 1985. i, evo, ostao tri i po decenije. Postao je to porodični biznis jer se istim poslom počela baviti i kći Damjanka u Subotici, gde je osnovala firmu istog profila „Boja“.

– Sve je ispalo sasvim slučajno, na nagovor tadašnjeg direktora „Bačka-puta“ Krste Bugarskog, te počnem baš u Bečeju. Kupio sam traktor s tek ručno urađenom kompresorskom opremom, po ideji majstora Joške Kovača. Poslove sam dobijao svuda preko bečejske zadruge „Interkoop“, pazario mašinu marke „greko“, a kako se posao uvećavao, nabavljao sam savremeniju mehanizaciju, uglavnom nemačku. Nedavno i polovni u odličnom stanju „hofman 18 univezal“, koji rezervoarom za boju od 600 litara jednim punjenjem može da izvuče 15 do 20 kilometara linije na putu. I stara mašina je u funkciji, ima rezervoar od 250 litara, a one ranije još manji. E, da mi je sadašnja bila ranije, kad sam s onim starim molovao po 3.000 km linija godišnje! – veli Lala.

Mada za njih nema posla u domicilnom ataru, Šipoši nisu ogorčeni, već često volonterski ofarbaju parking ispred Doma zdravlja, Stomatološke ordinacije u svom komšiluku, Sportskog centra... Za svoju dušu i da sugrađani vide da njihova firma još uvek postoji.

Vlastimir Jankov