„DNEVNIKOVI” REPORTERI NA KUBI Ugodna vožnja u carstvu oldtajmera

Bilo da je reč o toj državi u sociološkom, kulturnom, istorijskom, ali i tehničko-tehnološkom smislu, ona naprosto fascinira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Pogotovo ne ljubitelje automobila, jer je Kuba carstvo vremešnih oldtajmera.

Naše putovanje na Kubu obeležili su, između ostalog, automobili, ali i druga prevozna sredstva koja smo vozili ili usput zapazili. Prvi neobičan utisak o Kubi stičemo već po izlasku sa aerodromskog terminala na ulicu, gde se prvi put susrećemo sa taksijem oldtajmerom, koji je, po svoj prilici, stariji i od naših roditelja.

Na aerodromu iznajmljujemo unapred rezervisani automobil kojim ćemo istraživati ostrvo. Uprkos nadi da ćemo dobiti nekog vremešnog četvorotočkaša, na naše iznenađenje, dočekao nas je prilično nov Kia „pikanto“ treće generacije. Prilično natovaren koferima, mali gradski automobil je vozača i saputnicu bez problema vodio i po planinskim putevima, trošivši pritom, sudeći po bord-kompjuteru, oko pet litara na stotinu kilometara.

Nismo mogli da pretpostavimo koliko automobila sa godinom proizvodnje od pre više od pola veka se i dalje kreće havanskim ulicama. Neki su, ruku na srce, uređeni za turističke ture, pa su redovno održavani u koliko-toliko originalnom stanju, dok su mnogi drugi pretrpeli značajne modifikacije tokom vremena.

Automobili koji se najčešće sreću na ulicama su iz vremena hladnog rata. Mnogobrojne “Lade”, “Moskviči”, „pe-zejci“, „peglice“ i drugi iz istočnog bloka još uvek se uveliko voze, ne mareći za godinu proizvodnje.

Prvi pravi kontakt sa čistokrvnim oldtajmerima imali smo u susretu sa taksistom Fredijem i njegovim kolegom, koji su nas provozali Havanom, pokazavši nam njene najveće znamenitosti. Fredijev ljubimac je Bjuik „roudmaster“ kabriolet iz 1955., dok je drugi taksista naše prijatelje provozao u Ševroletu „Bel Er“, takođe kabrioletu, iz 1952. godine. Oba u originalnom stanju, sa fabričkim V8 motorima, spaljuju velike količine goriva u prilično kratkom vremenu, ali uz fantastičan zvuk. Pored dužine od oko pet metara, oba automobila imaju i izuzetnu širinu, pa u oba reda sedišta, koji su pravi otomani, mogu udobno da se smeste po tri osobe, dok sigurnosni pojasevi ne postoje.

Fredijev ljubazni kolega nam je ponosno pokazao osmocilindrični dragulj ispod haube svog vremešnog Ševroleta. Kao i većina motorizovanih Kubanaca, oni sami održavaju svoje automobile i napominju da je većina oldtajmera u velikoj meri modifikovana, kako zbog ekonomičnosti, tako i zbog samog vizuelnog utiska koji ostavljaju na putu.

Vrtoglave cene automobila na Kubi, uz veoma niska primanja prosečnih stanovnika, rezultiraju procentualno veoma malim brojem vozila u odnosu na broj stanovnika. Primera radi, jedan Kia „pikanto“, uz poreze i sve dažbine osiguranja i registracije, na Kubi ima cenu od astronomskih sedamdeset hiljada dolara, dok je prosečna mesečna plata – tričavih dvadeset dolara.

Međutim, tehnički prilično snalažljivi, Kubanci doskaču tom sistemu, kao i nepravednim evropskim cenama goriva, ugradnjom ekonomičnijih motora u svoje oldtajmere, višestruko im produžavajući životni vek. Najčešće se koriste dalekoistočni dizelaši, pa smo tako pod haubom jednog Oldsmobila iz 1957. zatekli Hjundaijev dizel agregat koji sa triput manjom zapreminom postiže dovoljnu snagu da pokrene bezmalo tri tone tešku karoseriju. Daleko bolji uvid u zapreminu i masu ovih automobila stiče se iznutra. Prvo se primete skoro 150 kilograma teška vrata, na kojima, kao ni na ostalim delovima enterijera – nema plastike. Čak je i kontrolna tabla izlivena od legure metala.

Kubanci očigledno vole svoje automobile i tu svoju ljubav nipošto ne skrivaju. Onim automobilima koji odstupaju od originalnog stanja, pored izmena pod haubom, ugrađivani su električni podizači stakala, razni spojleri i stabilizatori, tamne folije na staklima sa rupama samo za bočne retrovizore, aluminijumske felne velike colaže, LED svetla i signalizacija, klima-uređaji velikih dimenzija i slično. Budući da je većina pomenutog potpuno nepotrebno, a neretko i nefunkcionalno, neki bi rekli da se radi o hiru ili kiču, dok bi se drugi složili da automobili naprosto vape za takvim „unapređivanjem“.

Izvan Havane, na auto-putu, usled izuzetno retkog javnog saobraćaja, mnogi Kubanci prevoz nalaze stopiranjem i takav način prevoza nije zabranjen. Oni koji, međutim, imaju „sreću“ da putuju autobusom, nemaju garanciju na mesto za sedenje tokom putovanja, jer je javni prevoz prilično preopterećen. U Havani se često mogu videti prepoznatljivi žuti američki školski busevi kako, uprkos godinama, uspešno obavljaju usluge javnog prevoza u prestonici. U delovima gradova sa izuzetno lošim kaldrmama, kao na primer, u gradu Trinidad, saobraćaju modifikovani kamioni velikog klirensa i ogromnih točkova, čije su putničke platforme toliko visoke, da se putnici do svog mesta moraju popeti – stepenicama. Na kraće distance Kubanci koriste taksi-rikše na pedale, dok su izvan centra grada kočije i stariji motocikli česta pojava.

Auto-put je na Kubi posebno vredan pomena. Naime, korišćenje se ne plaća nigde, osim na deonici Havana – Varadero, veze između glavnog aerodroma sa najpoznatijim letovalištem imućnijih. Kvalitet asfalta varira od odličnog do prilično lošeg, i to u prilično spontanim smenama bez srednjeg kvaliteta. Pored motornih vozila, auto-putem se kreću pešaci, kočije i biciklisti, i to često i u traci suprotnog smera, pa je oprez obavezan. Zaštitna ograda između dva smera je retkost, ali je travnati prostor između traka dovoljno širok, da često služi kao zaustavna traka. Njime se kreću i prodavci sira i voća, nudeći prolaznicima svoje domaće proizvode. Premda pomalo haotičan, ovaj sistem evidentno funkcioniše, jer tokom 11 dana vožnje po ruralnim i urbanim delovima najgušće naseljenog dela Kube, nismo videli niti jednu saobraćajnu nezgodu.

Iako veoma zastupljeni, parovi policijskih službenika koji danonoćno patroliraju su veoma predusretljivi i ljubazni, do te mere, da se samoinicijativno nude za pomoć turistima izgubljenim u lavirintu starohavanskih jednosmernih ulica. Semafori su takođe zbunjujući, jer se nalaze obično iza raskrsnice, a ne ispred nje. Tako se neupućen vozač može zaustaviti na crveno svetlo – usred raskrsnice.

Izuzetan utisak su nam ostavili kubanski vozači, jer je kolegijalnost na izuzetno visokom nivou. Čak ni u najgušćim saobraćajnim gužvama nismo čuli da je neko nekome zatrubio, a da to nije bilo u znak pozdrava…

Nataša i Bojan Harnovski

Hemingvejev centar na Kubi

Centar posvećen čuvanju literarne baštine Ernesta Hemingveja otvorio se na Kubi kao novi način saradnje sa Sjedinjenim Državama u trenutku kad su bilateralne veze starih hladnoratovskih rivala ponovno zahladile.

Hemingvej, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine, napisao je neka svoja najveća dela tokom 21 godine koje je proveo u Finca Vigii, a sada muzeju u San Francisku de Pauli na periferiji Havane. Centar je sagradilo Kubansko nacionalno veće za očuvanje kulturne ostavštine i fondacija Finca Vigia iz SAD-a. Smešten je na šest hektara zemljišta na kojem je Hemingvej živeo okružen drvećem u kući u španskom stilu.

Hemingvej je u Finca Vigiju došao 1939, godinu pre objavljivanja romana “Za kome zvona zvone“, a tamo je napisao i roman “Starac i more”. On je ostavio na hiljade dokumenata na Kubi, od pisama i radova, sve do fotografija i knjiga.

D. N.