Sandra Perović: Glamur je u drugom planu

pokretne slike  doživljavamo kao san, kao pokretne slike u kojima uživamo. Film je i spektakl i vid društvene aktivnosti, promišlja Sandra Perović, novinarski simbol za film, koja nas je nedavno obradovala i emisijom „Velika iluzija”, koja se subotom emituje na Radio-televiziji Srbije. Sandra Perović nam otkriva kako je zaplovila u novinarske vode, da li je film oduvek bio njena ljubav i šta se to sve krije iza glamurozne scene objasne reflektorima.

Vaš otac, Slavko Perović, je rekao da ste u detinjstu voleli da držite mikrofon u ruci i imitirate voditeljke i da nije slučajno što ste se opredelili za posao na televiziji. Da li ste i vi uvek bili sigurni da će to biti vaša profesija?

- Kako se Slavko tih 70-ih stalno pojavljivao na televiziji kod mene se od malih nogu razvijala fascinacija i ljubav prema tom mediju. Sa odrastanjem sam menjala interesovanja, pa sam tako pošto sam pohađala muzičku školu u jednom trenutku mislila da ću biti pijanista, dok sam išla u Prvu beogradsku gimnaziju želela sam da se bavim mikrobiologijom, a kada je došlo vreme da upišem fakultet odlučila sam se za prava jer sam pod uticajem serija i filmova iz tog vremena poželela da budem javni tužilac. Već na trećoj godini studija sam shvatila da se neću time baviti, ali sam diplomirala u roku i nakon toga počela da radim na RTS-u. Jedino šta sam bila sigurna kada sam počela da radim jeste da me političko novinarstvo ne interesuje i da ću se baviti kulturom, jer sam odrasla u umetničkoj porodici, bila zaljubljenik u film koji je zapravo sublimacija svih umetnosti. Ta ljubav iz detinjstva traje istim intenzitetom i sada. Adrenalin koji osećam kada ostvarim zacrtani cilj u poslu i taj osećaj zadovoljstva je nezamenjiv. Ispunjava me moj posao i pruža mi jako dobar osećaj.

Vaša emisija „Velika iluzija” govori o pokretnim slikama u kojima uživamo, kako su vam se te 24. sličice u sekundi uvukle pod kožu i postale vaša profesija?

- Više od dve decenije sam na RTS-u, a mnogo pre dolaska u Televiziju Jugoslav Pantelić je uticao da mi svet filma postane veoma blizak. U televiziji je sve počelo ponudom koja se ne odbija. Slobodan Novaković - čovek film, poverio mi je da pratim Festival autorskog filma čiji je bio osnivač. Radila sam hronike festivala. Brzo nakon toga Ksenija Stojanović mi je ukazala poverenje da radim i hronike Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, a kao vrhunac početničkih profesionalnih izazova koji su se nizali jedan za drugim usledilo je i praćenje FESTA od dnevnog informativnog izveštavanja do hronika. Shvatila sam da me to profesionalno inspiriše i ispunjava. Puno truda i profesionalne nadgradnje je uloženo, ali intenzietet ljubavi prema poslu i sektoru kao i količina uložene energije u mom slučaju su konstanta. Učila sam od najboljih kolega na RTS-u i nadam se da ih nisam razočarala.

Delujete veoma strogo, a opet ste u opuštenim umetničkim vodama, koliko ima ozbiljnog rudarskog posla iza blještave i ušminkane TV scene?

- Prvih deset godina sam mukotpno radila i „kalila“ se, a tek poslednjih deset godina osećam rezultate svog truda. RTS je veliki sistem u kome je teško postati preko noći „zvezda” tako da sam se penjala postepeno stepenik po stepenik. Bilo je lepih i ružnih trenutaka, kao što je recimo bombardovanje, ali trudim se da pamtim samo lepe stvari.

Vređa me kada mi kažu, a ima puno takvih, uoči polaska na neki festival „lepo se provedi”. Mali je broj onih koji znaju šta suštinski znači biti prisutan i profesionalno pratiti jedan ozbiljan festival, i koji mi kažu „srećno-lepo radi”. „Glamur, susreti sa zvezdama, toalete” za mene su  u drugom planu, lep i poželjan dekor koji je uvek aktraktivan kao slika za elektronski medij, ali ne predstavljaju temu za razmišljanje. Moji prioriteti su upoznavanje sa najnovijim filmskim ostvarenjima koji najčešće imaju svetske premijere na festivalima, ne tako lako dolaženje do ekskluzivnih intervjua sa etabliranim autorima i protagonistima i približavanje svega toga našim gledaocima, posebno filmofilima. To je ozbiljan posao ukoliko mu ozbiljno pristupate.

Da li zaista postoji nešto magično u tim svetski poznatim glumcima što je uočljivo kada ih upoznate ili je to samo vešto kreirana iluzija velikih filmskih mašinerija?

- Na ekranu naravno sve deluje daleko impresivnije. Većina ostavlja utisak običnih, jednostavnih ljudi i ne toliko „glamuroznih”.

Jednom ste izjavili da je teško voditi konvencionalan i konzervativan privatni život i raditi ovaj posao, da ima dosta odricanja i da nešto mora da trpi, šta kod vas najčešće trpi, šta je ono što ne stižete i stalno odlažete?

Za uspeh u poslu potrebno je dati celog sebe. Trpi moj privatan, društveni život. Odlažem da se posvetim sebi - „kontaktiram” sa prirodom. Odlažem viđanje sa dragim ljudima, mojim prijateljima,  familijom. Zameram sebi  što sam gotovo najveći deo dana okružena elektronskim napravama, što sam postala negde i „zavisnik” – od telefona, kompjutera do montažnih jedinica, televizora. Ta količina „elektronike” počinje da me guši.

Proleća i leta provodite u porodičnoj kući u Boki kotorskoj, koja podseća na prizore iz filma „Stealing Beauty”. Da li tamo „kradete lepotu, energiju, snagu”?

- Volim more, jednostavno mediteranski sam tip. Iz vode i moćne prirode akumuliram potrošenu energiju. Plivanje uz povećavanje kilometraže daje mi snagu. Ne volim naporne letnje akcije i egzibicije. Mir uz društvo omiljenog, pametnog i neodoljivog komšijskog mačka Simu, koji rado dolazi kod nas da se druži, u mom slučaju je neprocenjivo iskustvo.

Da li ste ikada napustili bioskop i niste odgledali neki film do kraja uprkos tome što ste uvek dobro pripremljeni i uglavnom znate šta da očekujete?

- Biću iskrena, često se to dešava, ne samo meni već gotovo svim kolegama koji filmove gledaju na festivalima. To samo svedoči o često neprincipijelnoj selekciji u kojoj se nezasluženo nađu mnoga ostvarenja. U takvim situacijama nema zameranja što je neko napustio projekciju. Veliki je luksuz na festivalu gde je veliki broj filmova na meniju, utrošiti vreme uzalud. To je čak i deo festivalskog „rituala”. Poslednji put kada sam napustila projekciju dogodio se ove godine Venecijanskoj mostri. Pošto je reč o najnovijem filmu jednog  respektabilnog autora, iz poštovanja prema njegovom ranijem opusu neću otkriti šta je u pitanju.

Kojem filmu nikada ne možete da odolite kada ga uhvatite na ekranu pa ga po ko zna koji put ponovo gledate?

- Stilski triler „Obučena da ubija” mog omiljenog reditelja Brajana de Palme i neodoljivi domaći film „Majstori majstori” Gorana Markovića koji uvek gledam sa empatijom. Podseća me na moje srećno odrastanje u Jugoslaviji.

S. Milanović