Сандра Перовић: Гламур је у другом плану

покретне слике  доживљавамо као сан, као покретне слике у којима уживамо. Филм је и спектакл и вид друштвене активности, промишља Сандра Перовић, новинарски симбол за филм, која нас је недавно обрадовала и емисијом „Велика илузија”, која се суботом емитује на Радио-телевизији Србије. Сандра Перовић нам открива како је запловила у новинарске воде, да ли је филм одувек био њена љубав и шта се то све крије иза гламурозне сцене објасне рефлекторима.

Ваш отац, Славко Перовић, је рекао да сте у детињсту волели да држите микрофон у руци и имитирате водитељке и да није случајно што сте се определили за посао на телевизији. Да ли сте и ви увек били сигурни да ће то бити ваша професија?

- Како се Славко тих 70-их стално појављивао на телевизији код мене се од малих ногу развијала фасцинација и љубав према том медију. Са одрастањем сам мењала интересовања, па сам тако пошто сам похађала музичку школу у једном тренутку мислила да ћу бити пијаниста, док сам ишла у Прву београдску гимназију желела сам да се бавим микробиологијом, а када је дошло време да упишем факултет одлучила сам се за права јер сам под утицајем серија и филмова из тог времена пожелела да будем јавни тужилац. Већ на трећој години студија сам схватила да се нећу тиме бавити, али сам дипломирала у року и након тога почела да радим на РТС-у. Једино шта сам била сигурна када сам почела да радим јесте да ме политичко новинарство не интересује и да ћу се бавити културом, јер сам одрасла у уметничкој породици, била заљубљеник у филм који је заправо сублимација свих уметности. Та љубав из детињства траје истим интензитетом и сада. Адреналин који осећам када остварим зацртани циљ у послу и тај осећај задовољства је незамењив. Испуњава ме мој посао и пружа ми јако добар осећај.

Ваша емисија „Велика илузија” говори о покретним сликама у којима уживамо, како су вам се те 24. сличице у секунди увукле под кожу и постале ваша професија?

- Више од две деценије сам на РТС-у, а много пре доласка у Телевизију Југослав Пантелић је утицао да ми свет филма постане веома близак. У телевизији је све почело понудом која се не одбија. Слободан Новаковић - човек филм, поверио ми је да пратим Фестивал ауторског филма чији је био оснивач. Радила сам хронике фестивала. Брзо након тога Ксенија Стојановић ми је указала поверење да радим и хронике Фестивала документарног и краткометражног филма, а као врхунац почетничких професионалних изазова који су се низали један за другим уследило је и праћење ФЕСТА од дневног информативног извештавања до хроника. Схватила сам да ме то професионално инспирише и испуњава. Пуно труда и професионалне надградње је уложено, али интензиетет љубави према послу и сектору као и количина уложене енергије у мом случају су константа. Учила сам од најбољих колега на РТС-у и надам се да их нисам разочарала.

Делујете веома строго, а опет сте у опуштеним уметничким водама, колико има озбиљног рударског посла иза бљештаве и ушминкане ТВ сцене?

- Првих десет година сам мукотпно радила и „калила“ се, а тек последњих десет година осећам резултате свог труда. РТС је велики систем у коме је тешко постати преко ноћи „звезда” тако да сам се пењала постепено степеник по степеник. Било је лепих и ружних тренутака, као што је рецимо бомбардовање, али трудим се да памтим само лепе ствари.

Вређа ме када ми кажу, а има пуно таквих, уочи поласка на неки фестивал „лепо се проведи”. Мали је број оних који знају шта суштински значи бити присутан и професионално пратити један озбиљан фестивал, и који ми кажу „срећно-лепо ради”. „Гламур, сусрети са звездама, тоалете” за мене су  у другом плану, леп и пожељан декор који је увек актрактиван као слика за електронски медиј, али не представљају тему за размишљање. Моји приоритети су упознавање са најновијим филмским остварењима који најчешће имају светске премијере на фестивалима, не тако лако долажење до ексклузивних интервјуа са етаблираним ауторима и протагонистима и приближавање свега тога нашим гледаоцима, посебно филмофилима. То је озбиљан посао уколико му озбиљно приступате.

Да ли заиста постоји нешто магично у тим светски познатим глумцима што је уочљиво када их упознате или је то само вешто креирана илузија великих филмских машинерија?

- На екрану наравно све делује далеко импресивније. Већина оставља утисак обичних, једноставних људи и не толико „гламурозних”.

Једном сте изјавили да је тешко водити конвенционалан и конзервативан приватни живот и радити овај посао, да има доста одрицања и да нешто мора да трпи, шта код вас најчешће трпи, шта је оно што не стижете и стално одлажете?

За успех у послу потребно је дати целог себе. Трпи мој приватан, друштвени живот. Одлажем да се посветим себи - „контактирам” са природом. Одлажем виђање са драгим људима, мојим пријатељима,  фамилијом. Замерам себи  што сам готово највећи део дана окружена електронским направама, што сам постала негде и „зависник” – од телефона, компјутера до монтажних јединица, телевизора. Та количина „електронике” почиње да ме гуши.

Пролећа и лета проводите у породичној кући у Боки которској, која подсећа на призоре из филма „Стеалинг Beauty”. Да ли тамо „крадете лепоту, енергију, снагу”?

- Волим море, једноставно медитерански сам тип. Из воде и моћне природе акумулирам потрошену енергију. Пливање уз повећавање километраже даје ми снагу. Не волим напорне летње акције и егзибиције. Мир уз друштво омиљеног, паметног и неодољивог комшијског мачка Симу, који радо долази код нас да се дружи, у мом случају је непроцењиво искуство.

Да ли сте икада напустили биоскоп и нисте одгледали неки филм до краја упркос томе што сте увек добро припремљени и углавном знате шта да очекујете?

- Бићу искрена, често се то дешава, не само мени већ готово свим колегама који филмове гледају на фестивалима. То само сведочи о често непринципијелној селекцији у којој се незаслужено нађу многа остварења. У таквим ситуацијама нема замерања што је неко напустио пројекцију. Велики је луксуз на фестивалу где је велики број филмова на менију, утрошити време узалуд. То је чак и део фестивалског „ритуала”. Последњи пут када сам напустила пројекцију догодио се ове године Венецијанској мостри. Пошто је реч о најновијем филму једног  респектабилног аутора, из поштовања према његовом ранијем опусу нећу открити шта је у питању.

Којем филму никада не можете да одолите када га ухватите на екрану па га по ко зна који пут поново гледате?

- Стилски трилер „Обучена да убија” мог омиљеног редитеља Брајана де Палме и неодољиви домаћи филм „Мајстори мајстори” Горана Марковића који увек гледам са емпатијом. Подсећа ме на моје срећно одрастање у Југославији.

С. Милановић