PRIČE IZ MUZEJA VOJVODINE Ognjište mesto gozbe i druženja

Narodi su se vekovima međusobno mešali i stapali, ali i prihvatali novine i istovremeno  nastojali da zadrže svoja autentična obeležja što je dovela do toga da Vojvodina obiluje raznovrsnim đakonijama i ponosno baštini kulturu zajedništva različitih naroda.

Prema rečima kustosa etnologa – antropologa Muzeja Vojvodine u Novom Sadu Staše Arsenović Koprivice, u etnološom delu stalne postavke izloženi su predmeti iz svakodnevnog života koji su se nekada upotrebljavali, a danas imaju kulturnu vrednost i svedoče o povezanosti i odnosima raznih naroda i razvoju Vojvodine od 19. do prve polovine 20. veka.

- Ognjište ili vatrište zauzimalo je centralno mesto u životnom prostoru i  služilo je za grejanje i kuvanje, za okupljanje porodice, prenošnje narodnih predanja, verovanja i obavljanje obreda godišnjeg i životnog ciklusa, te se može reći da je kroz sve epohe s ognjišta zračila povezujuća i isceliteljska moć vatre – objašnjava Staša Arsenović Koprivica. - Oko ognjišta se nalazio pribor za loženje, posuđe za pripremanje hrane, kao i ukrasni tanjiri. Opremu za kuvanje i pripremanje hrane činili su zemljani lonci različitih dimenzija, metalni kotlići, verige za njihovo kačenje, tučani tiganji i šerpe za zapršku, sadžak (tronožac), preklad za drva i crepulja pod kojom se pekla hrana.

Ognjište je zamenila zidana peć i kuhinja je tada dobila drugačiju dimenziju. Prema rečima Staše Arsenović Koprivice, ozidana peć s karaterističnim bankom, služila je ne samo za spremanje hrane, spavanje i odmaranje oko njega, već je bilo i mesto gde su se obavljali određeni poslovi i odvijao društveni i obredni život.

Za svaki dan po jedan hleb

Ako se išta može nazvati osnovnom hranom u Vojvodini to je onda hleb. Kako objašnjava Staša Arsenović Koprivica pribor koji je korišćen za njegovo mešenje su tradicionalne naćve od drveta i keramike, lopar, sremska lebara, drvena posuda sa šest udubljenja u kojima se kiselilo testo za šest hlebova - za svaki dan u sedmici po jedan hleb, a na dan pečenja hleba jela se lepinja, pogača ili kuvala popara.

- Na etnološkoj postavci Muzeja Vojvodine posetioci mogu videti predmete koji oslikavaju način pripremanja hleba kao i nekoliko fotografija – kaže Staša Arsenović Koprivica. -  Fotografije su snimljene u Maloj Bosni 1990. godine u jednoj bunjevačkoj porodici i prikazuju proces mešenja i pečenja hleba. Pored tih, izložena je i fotografija zidane peći iz 1952. godine koja se nalazila u jednoj slovačkoj kući u Gložanu.

- Način na koji su zagrevane peći zavisio je od izgleda posuđa – kaže naša sagovornica dodajući da se sve do početka Prvog svetskog rata posuđe izrađivalo od keramike, a da bi se kasnije presvlačio emajlom. - Iako se na ognjištu i u zidanoj peći koristilo keramičko posuđe, postojala je razlika u obliku posuda za pripremanje hrane. Lonci koji su se koristili u zidanim pećima bili su valjkastog, dok je ono koje se koristilo na ognjištu bilo uglavnom bokastog oblika. U Vojvodini je izrađivana keramika panonskog tipa, posuđe koje je opstalo su tegle za pekmez, cetke ili đevđiri, odnosno posude s rupičastim dnom za testeninu, ćupice za držanje mleka, bućka za puter, lonci za mileram, šolje za kiselo mleko..Posude za tečnost su takođe bile izrađene od keramike i razlikovale su se po veličini, obliku i nameni. Velike, koje su se svakodnevno upotrebljavale, bili su uglavnom krčazi za vodu koji su se nosili na njivu, kao i ćupovi u kojim se čuvala voda u kući.

Bogato ukrašene posude su se koristile u obredne svrhe, krsnu slavu i obeležavanje značajnih datuma. Tu su spadale ćupe za iznošenje vode za kultne potrebe, zatim bokali za vino, čuturice i buteljke za rakiju.

- U Muzeju Vojvodine posetioci mogu da pogledaju bogatu kolekciju zanimljivih posuda kao što su varalice za vino koje imaju nekoliko lažnih i samo jedan pravi sisak, kako bi neupućeni prosuli po sebi vino – pojašnjava Staša Arsenović Koprivica. - Zatim čuture za rakiju u obliku molitvenika sa šaljivim natpisima.  Bokal koji naročito privlači pažnju posetilaca na trbušnom delu ima ćirilični natpis „Pijmo vina dokle traje veka, ta vino je melem za čoveka“. Taj bokal za vino je izrađen od keramike, bele je boje i bogato je ukrašen od vrha, preko bokastog dela do dna biljnim ornamentima u vidu lozice, deteline, listića, kao i motivom prepleta i izlomljenom linijom, a rađen je prema nacrtima nastavnika crtanja Todora Branovačkog iz Sente i potiče s početka 20. veka.

Iako se posuđe danas razlikuje od keramičkog koje se koristilo u prošlosti, način pripremanja hrane je ostao isti. Recepti, nazivi i priprema jela predstavljaju neraskidivu vezu sa prošlošću, tradicijom koji se prenosi generacijama, prkose vremenu i čuvaju od zaborava.

Silvia Kovač