Prečanska leksika: Nema ptice kao što je kvočka

Naime, u pradavna vremena se tako ilustrovalo da je sve počelo od jajeta što ga je izlegla Leda pošto ju je „izgazio” lično Zevs, maskiran u labuda. Istina, bila su dva jajeta i četvoro blizanaca, ali je jedno dalo Lepu Jelenu, nju je kasnije oteo Paris, te izazvao Trojanski rat... Posle je „ab ovo” značilo „samo” – od početka, od izvora, a jedno vreme se govorilo i „od jajeta do jabuka” jer se tako gostilo u starom Rimu. Mi, salašarska deca, čuli smo i čitali za te poslovice mnogo kasnije, ali dok smo sricali prva slova, svi smo znali da je prvo jaje „pronosak”, da se, kada kupiš jaja iz gnjizda, mora ostaviti „polog” da bi koke nastavile na tom mestu da nose jaje, te da bez jaja nema  kajgane, a ni bataka. Za izazivače ratova su se brinuli neki tuđi „petlovi”.

Jedno jaje snagu daje, a dvadeset i jedno – celo leglo. Pilića. Toliko je, naime, brojao jedan nasad. Gomila jaja namenjena produženju kokošije vrste, najbrojnijih ptica na svetu, kojih navodno ima čak 16 milijardi. Dobro, nasad je mogao biti i manji, ali nikako ispod 15-16 komada, pažljivo biranih i još pažljivije čuvanih da bi bilo pilića. Za taj važan posao služila je kvočka. Nekada baš prava institucija u životu sela (pa i grada, posredno), sada samo reč iz poslovica i detalj božićnih kolača. Kokoška, ali u doba rađanja pilića, dakle u proleće. Kada ono već odmakne, kada nema straha od mrazeva, a da budemo sasvim tačni – kada se obična koka nosilja – raskvoca.

Čudo jedno kakav prirodni, ugrađen genetski, biološki kalendar imaju kokoške! Iako su ljudima uvek bile važne zbog jaja, bataka i pečenih krilaca, nikada im nije bila poklanjana dužna pažnja, mada su je vrlo glasno i jasno tražile. Niko ih ne ubraja ni u ptice pevačice, iako znaju više arija nego mnogo opevavaniji slavuji. To, kada se koka raskvoca, sasvim je drugačiji pev nego onaj kada kokodače, kada se hvali da je snela jaje, kada se rakolji, ni nalik na onaj vrisak kada kokošinjac napadne lisica jal’ lasica ili koba odnese najnaprednije pile, ne daj bože.

Kada koka želi  da postane majka, kada izrazi nameru da se bavi drugim poslom a ne samo kljucanjem po dvorištu i nošenjem jaja, glavna reduša mora brzo da odluči šta joj je činiti. Da li će dotičnu koku nasaditi na jaja ili će joj tu ideju izbiti iz glave. Ako već ima nasađenu kvočku ili misli da samozvana kandidatkinja neće biti dobra pileća mati, domaćica će je namamiti s malo zrnjevlja, uhvatiti i – zagnjuriti u hladnu vodu. To je takav šok za zimogrožljive ptice da se kokoška obično okane kvocanja. Ima još jedan, isto ne baš nežan metod: koka se čvrsto drži za krila i na uho joj se viče jako i dugo. Posle toga prestane da kvoca jer valjda zaboravi melodiju kvocanja pošto privremeno ogluvi.

Nova kvočka se namesti na gnezdo povrh pune korpe slame, a na pomenuti nasad od najviše 21 jajeta, koliko će dana kvočka i da leži na njima. Kvočka mora da leži u dovoljno toploj prostoriji da može da izdrži svoju dobrovoljnu patnju. Svaka dva dana joj se ponudi nešto zrnevlja, krupne prekrupe ili žita i kukuruza, te namesti friška voda pored neke tacne, kutije, tepsije. Kvočka će ustati, brzo zobati i vode piti, mahati krilima da pokrene krvotok i obilato – kakiti. Ništa nije smrdljivije od balege kvočke zadržavane dva-tri dana, pa su valjda zato ljudi i izmislili inkubatore. Posle tri nedelje, pilići će prokljuviti ljusku i početi da izviruju ispod mame-kvočke. Svi bi trebalo da izađu u roku od 48 sati jer su ona jaja što ostanu cela verovatno mućkovi. Kaže se da je kvočka dobro ležala ako se izleže 80 odsto jaja.

Posle kvočku čekaju novi zadaci. Mora da voda piliće i uči ih da kljucaju, jedu prekrupu i suve mekinje, mrve hleba i sitna semena, mora da ih skuplja pod krila čim zaduva hladniji vetar, sklanja od kiše i traži pomoć ako ih ugrozi neki uljez. Učiće ih i kako da piju vode iz onog posebno lepo izvajanog „crepa”, okrugle zemljane zatvorene tepsije s okruglim rupama. Samo za male pileće glave. To će trajati nedeljama, mesecima maltene, sve dok se pilići ne osamostale i prestanu da slušaju mamu-koku.

Kvočka je i ukras, vajarsko delo od testa, na božićnim kolačima. Uopšte, koke i kvočke su (bile) važan deo božićnih rituala: položajnik mora da pijuče i kvoca da bi pernato jato domaćinu bilo brojno, ali mora i da sedi mirno dok je u poseti – da bi kvočke dobro ležale na jajima. Taj običaj se još upražnjava, mada bi položajnici sada morali da pređu na molive da se domaćinu ne iskuljučuje struja za vreme rada inkubatora, a i kasnije, dok piliće greje sijalica a ne mama-kvočka.

Za žene koje mnogo toroču, stalno nešto zanovetaju, kaže se da kvocaju po ceo dan, a one koje se brinu o celoj porodici – da skupljaju decu kao kvočka piliće. Za nekoga ko se zabunio poslom i ne može da se iskobelja kaže se da se upleo kao pile u kučine, što se zaista dešavalo kada se gajila kudelja te njenih stabljika i like bilo svuda po gumnu.

Sama jaja su pak važan deo mnogih rituala vezanih za Uskrs, između ostalog i zato što ih je u proleće najviše, naročito u aprilu.

Pavle Malešev