PREČANSKA LEKSIKA Konj gidran mora biti riđan

Obično je putast nekad i u sve četiri noge, balansiranog ali pomalo nervoznog karaktera, brz, izdržljiv, odličan skakač i galoper, elegantan u zaprezi, hrabar, ponos svake štale. To nije opis imaginarnog Gidrana koji u emisiji Radio Novog Sada svakog petka vodi slušaoce od salaša do salaša, već najkraća lična karta cele rase, zvane „gidran”. Ova cenjena pasmina nastala je u mađarskoj ergeli Mezeheđeš kad je iz Egipta 1816. uvezen pastuv Gidran, kažu stare knjige, sitan, ali skladan i lep riđan, gotovo crven, čist arapski pastuv. Opasivao je birane kobile domaće i inostrane krvi, a njegov sin Gidran II s kobilom špansko-napolitanske rase Arogante zasnovao brojno i cenjeno potomstvo. Enciklopedija beleži da je sredinom 19. veka rasa gidran imala 33 odsto arapske krvi, 22 transilvanske, te po 16 španskog i nasleđa nonijusa. Nove, druge rase nastale u istoj ergeli čiji je rodonačelnik pastuv Nonijus Senior, dobijen kao ratni plen posle poraza Napoleona 1813. kod Lajpciga. Bio je dorat i ubrzo zasenio gidrana kao jahaći konj, a naročito radni, baš izmišljen za karuce, zaprežna kola pa i plug.

Rasa zvana po Gidranu bila je popularna u srednjoj Evropi skoro sto godina. No, osnovno krdo kobila koje su čuvale gene originalnih gidrana i držane strogo izolovano da prenose, pre svega, boju grla, maltene je nestalo tokom i posle Velikog rata. Navodno je 90 kobila završilo u Rumuniji kao ratni plen 1920. Pokušaji mađarskih odgajivača u više ergela da se rasa obnovi između dva rata su delimično uspeli, ali naredne decenije nisu bile naklonjene lepotanima nijedne pasmine. Rasa gidran je gotovo nestala i računa se da sad na svetu galopira ili kasa samo oko 200 primeraka ovih riđana koje na engleskom zovu česnat, po boji kestena. Najviše ih je, naravno, u Mađarskoj, ali se još drže u Rumuniji, Hrvatskoj, možda ima koji u Ukrajini, gde su isto bili popularni.

Na naočitu rasu gidran podseća i samo ime pasmine, jer se tako zvao maltene svaki riđan u Vojvodini. Iz mađarskog jezika pozajmljeno je i ime bator, obično za noniusa i dorata, što znači hrabar, dok su se belci, čilaši nekako prirodno zvali činoš, na mađarskom gizdav, ponosan, lep, elegantan. No, svi konji su lepi i elegantni kad se lepo neguju i vežbaju. I imena su im lepa, naročito ako su pedigrirani, pa kad im se čak i biraju kumovi, uglednici, koji se onda trude da budući ždrepci i omice dobiju zvučne nazive. Obični, pak, konji kršteni su i po svojm karakteristikama, ako ih je priroda načinila drugačijim od ostalih, pa smo imali putalje, mrkove, zvezdane, lise i, naravno, šarce. Retke su rase kao gidranska da su svi baš iste boje. Po tome je gidranima slična samo pasmina apalusa. To su šareni konji, ali sa obiljem različitih pega i fleka koje su selekcionisali Indijanci iz plemena Nez Pec u dolini reke Paluse, blizu Kolorada. I apalusa je jedno vreme bila pred nestankom, jer je vojska SAD pobila maltene sve konje i njihove vlasnike gušeći jednu pobunu krajem 19. veka!

Kod nas se, nažalost, sve ređe čuje „đi, Gidran”, a i konji se sve više „uniformišu”. Ne gaje se više radni već paradni konji, uglavnom lipicaneri, zbog lepog izgleda, dobre naravi, lake dresure. Uskoro neće biti drugih boja, riđana, vranaca (mada su svi lipicaneri vranci kao ždrebad), dorata i inih murana i kulaša.

Pavle Malešev