Požar pre 90 godina oterao Srpsko narodno pozorište u podstanare

Osim drama, komedije i opere, Srpsko narodno pozorište izvodilo je operete i tzv. narodne komade s pevanjem, koji su obično najviše punile sale. Od glumaca koji su želeli da budu primljeni u ansambl očekivalo se i da lepo pevaju. Posebnom klauzulom u ugovoru bilo je regulisano da svi moraju nastupati u pozorišnom horu i od toga nisu bile izuzete ni najveće zvezde. Žene su preuzimale i muške uloge pa ih je jedna od najpopularnijih glumica svog vremena Milka Marković 1886. igrala čak četiri! Njena jedina prava rivalka u popularnosti bila je Draga Spasić, školovana pevačica. Tad se publika u Vojvodini delila na dva tabora: Markovićkine ili Spasićkine obožavatelje. Markovićka je bila prva tragetkinja trupe, i glumac Boža Nikolić pamtio je ostrašćene izjave gledalaca: „Ih, šta ta vaša Spasićka, pa Spasićka! Draga otpeva svoje i gotovo, a Milka, plače, plače, isplače se, a to je teže!”

Veliki deo sezone ansambl je provodio gostujući po Vojvodini. Ako bi nastupali u selu ili manjem mestu, ceo njegov hor pevao je pre podne tokom službe u crkvi. To je bio dobar način da se pozorište dodatno populariše, mada je to bilo gotovo nepotrebno. Dolazak pozorišta svuda je bio velik događaj, pažljivo pripreman i iščekivan mesecima. Posle predstava, domaćini bi se otimali ko će im od glumaca doći na večeru. Doduše, s malim izuzetkom. Kad bi se igrao izuzetno popularni „Boj na Kosovu”, svi su se otimali o glumce koji su igrali uloge kneza Lazara ili Miloša Obilića, ali niko nije želeo da na večeru primi Vuka Brankovića! Dok su ostali provodili veče kod svojih domaćina za bogatim trpezama, taj nesrećnik mogao je samo da se teši bokalom vina u obližnjoj gostionici.

Trupa SNP-a u početku nije imala svoju zgradu već je predstave davala u Građanskoj dvorani (nalazila se na današnjem Trifkovićevom trgu) ili u sali na spratu kafane „Kod Sunca” (zgrada na uglu Jevrejske i Poštanske ulice). Posle mnogo peripetija s vlastima koje su otežavale rad pozorišta da bi prisilile upravu da iz imena izbaci sporni nacionalni prefiks, veleposednik, trgovac i industrijalac Lazar Dunđerski je u dvorištu svog hotela „Carica Jelisaveta” (danas „Vojvodina”) o svom trošku na glavnom trgu 1895. podigao velelepno zdanje u klasicističkom stilu. Sala je primala 600 gledalaca, u parteru su bili redovi sedišta, na prvoj etaži lože, a postojale su i dve galerije. Kad je završena, bila je jedna od retkih zgrada u varoši potpuno osvetljena elektrikom.

Ne samo da je u početku nedostajalo dovoljno domaćih dramskih pisaca već ponekad i novinara da o predstavama pišu. Laza Kostić je u svom nonšalantnom stilu 1895. ispričao i zaista neverovatnu priču:

– Iza premijere moga „Maksima Crnojevića” 1868. ili 1869, saleteo me urednik „Pozorišta” Tona Hayić. Nema, veli, nikog da piše o tome, on sam ima preča posla, ili ga je bolela glava, a sramota je da list ostane bez ocene o toj prvini. Ja sam se isprva smejao ludoj želji, snebivao od čuda, otimao iz petnih žila. Uzalud! Koga dočepa kakav očajni urednik, toga ne pušta živa, kao utopljenik: ili ćeš ga izvući ili ćeš se utopiti s njim zajedno. Kad videh da nemam kud, skočim u vodu i sretno zaplivam.

„Nije me niko poznao, tako sam se prerušio, a Tona me nije do sad odao. Sad se mogu odati i ja sam.”

Osim bogatih kulisa, u pozorištu se vodilo računa i o scenskim efektima, bar kad je bilo para. Reditelj Dimitrije Mihailović u svom pismu o predstavi „Ajduk Veljko” iz davne 1861. piše: „Moram vam osobito javiti i preporučiti našega Nikolića Pirotehnikera koji je, pri poslednjoj sceni, u bitki kad će Veljko poginuti, takvu lepu vatru palio, gromovnu pucnjavu činio, a osobito lepo svetleće bombe tamo i amo preko bine odostrag bacao, da je zaista milina i dražest bila viditi.”

Nažalost, požar koji je progutao celu zgradu Dunđerskovog pozorišta 23. januara 1928. nije bio nikakav scenski efekat. Vatru koja je sasvim uništila zgradu izazvala je varnica iz peći. Jedino tad je u pozorištu bilo toplo, primetio je jedan cinični Novosađanin, jer je godinama grejanje bilo tako loše da je publika morala sedeti u kaputima. Bilo je sumorne simbolike i u tome što se poslednja predstava igrana u toj zgradi zvala „Raspikuća”. Do izgradnje nove, pozorište je narednih decenija opet bilo podstanar.

Nastasja Pisarev