Пожар пре 90 година отерао Српско народно позориште у подстанаре

Осим драма, комедије и опере, Српско народно позориште изводило је оперете и тзв. народне комаде с певањем, који су обично највише пуниле сале. Од глумаца који су желели да буду примљени у ансамбл очекивало се и да лепо певају. Посебном клаузулом у уговору било је регулисано да сви морају наступати у позоришном хору и од тога нису биле изузете ни највеће звезде. Жене су преузимале и мушке улоге па их је једна од најпопуларнијих глумица свог времена Милка Марковић 1886. играла чак четири! Њена једина права ривалка у популарности била је Драга Спасић, школована певачица. Тад се публика у Војводини делила на два табора: Марковићкине или Спасићкине обожаватеље. Марковићка је била прва трагеткиња трупе, и глумац Божа Николић памтио је острашћене изјаве гледалаца: „Их, шта та ваша Спасићка, па Спасићка! Драга отпева своје и готово, а Милка, плаче, плаче, исплаче се, а то је теже!”

Велики део сезоне ансамбл је проводио гостујући по Војводини. Ако би наступали у селу или мањем месту, цео његов хор певао је пре подне током службе у цркви. То је био добар начин да се позориште додатно популарише, мада је то било готово непотребно. Долазак позоришта свуда је био велик догађај, пажљиво припреман и ишчекиван месецима. После представа, домаћини би се отимали ко ће им од глумаца доћи на вечеру. Додуше, с малим изузетком. Кад би се играо изузетно популарни „Бој на Косову”, сви су се отимали о глумце који су играли улоге кнеза Лазара или Милоша Обилића, али нико није желео да на вечеру прими Вука Бранковића! Док су остали проводили вече код својих домаћина за богатим трпезама, тај несрећник могао је само да се теши бокалом вина у оближњој гостионици.

Трупа СНП-а у почетку није имала своју зграду већ је представе давала у Грађанској дворани (налазила се на данашњем Трифковићевом тргу) или у сали на спрату кафане „Код Сунца” (зграда на углу Јеврејске и Поштанске улице). После много перипетија с властима које су отежавале рад позоришта да би присилиле управу да из имена избаци спорни национални префикс, велепоседник, трговац и индустријалац Лазар Дунђерски је у дворишту свог хотела „Царица Јелисавета” (данас „Војводина”) о свом трошку на главном тргу 1895. подигао велелепно здање у класицистичком стилу. Сала је примала 600 гледалаца, у партеру су били редови седишта, на првој етажи ложе, а постојале су и две галерије. Кад је завршена, била је једна од ретких зграда у вароши потпуно осветљена електриком.

Не само да је у почетку недостајало довољно домаћих драмских писаца већ понекад и новинара да о представама пишу. Лаза Костић је у свом ноншалантном стилу 1895. испричао и заиста невероватну причу:

– Иза премијере мога „Максима Црнојевића” 1868. или 1869, салетео ме уредник „Позоришта” Тона Hayić. Нема, вели, никог да пише о томе, он сам има преча посла, или га је болела глава, а срамота је да лист остане без оцене о тој првини. Ја сам се испрва смејао лудој жељи, снебивао од чуда, отимао из петних жила. Узалуд! Кога дочепа какав очајни уредник, тога не пушта жива, као утопљеник: или ћеш га извући или ћеш се утопити с њим заједно. Кад видех да немам куд, скочим у воду и сретно запливам.

„Није ме нико познао, тако сам се прерушио, а Тона ме није до сад одао. Сад се могу одати и ја сам.”

Осим богатих кулиса, у позоришту се водило рачуна и о сценским ефектима, бар кад је било пара. Редитељ Димитрије Михаиловић у свом писму о представи „Ајдук Вељко” из давне 1861. пише: „Морам вам особито јавити и препоручити нашега Николића Пиротехникера који је, при последњој сцени, у битки кад ће Вељко погинути, такву лепу ватру палио, громовну пуцњаву чинио, а особито лепо светлеће бомбе тамо и амо преко бине одостраг бацао, да је заиста милина и дражест била видити.”

Нажалост, пожар који је прогутао целу зграду Дунђерсковог позоришта 23. јануара 1928. није био никакав сценски ефекат. Ватру која је сасвим уништила зграду изазвала је варница из пећи. Једино тад је у позоришту било топло, приметио је један цинични Новосађанин, јер је годинама грејање било тако лоше да је публика морала седети у капутима. Било је суморне симболике и у томе што се последња представа играна у тој згради звала „Распикућа”. До изградње нове, позориште је наредних деценија опет било подстанар.

Настасја Писарев