Литургија и док бомбардери прете

Ми смо ту реч користили само као глагол (“Христос се васкрсао на Ускрс”) и у поздраву „Христос воскресе - ваистину воскресе”. Никад другачије. Претпостављам да су после распада државе и великих миграција, многи Срби из других крајева Југославије донели са собом неке другачије обичаје и архаичније облике нашег језика, које смо и ми прихватили. Па и Васкрс.

Но, ја се најбоље сећам предратних прослава, док сам био тек основац. Искрено, мада смо на часовима веронауке учили да је Ускрс „празник над празницима”, више смо се радовали Божићу, јер је био део чаробне зимске бајке са пуно снега, грудвања, санкања и клизања, Бадњим даном, свећицама осветљеном јелком и поклонима испод ње. Приде су нас за Материце и Очеви даривали старији, које би ишли да „везујемо”.

Ускрс нам је, ипак, био мање атрактиван, осим туцања фарбаним  јајима. Славио се целе Велике Недеље (они времешни су је звали и Страсна), почев од Врбице, односно Лазареве Суботе, кад би сва деца, лепо обучена, са звончићима око врата и гранчицама врбе у руци шетала око цркве у литији и певали пригодне песме. За ту прилику увек сам обувао, посебно чуване, лаковане црне ципеле са шналом и беле доколенице. Следили су Цвети и Велики Петак, најтужнији дан Исусовог распећа. Док није у Београду изграђена велелепна црква Светог Марка са породицом сам ишао на богослужење у руску Свете Тројице. Невеликих димензија, ниског свода, зидова складно осликаних по канонима живописа донетих из „матушке”, била је увек пуна света, а осветљена само свећама, имала неку посебну атмосферу, готово мистичну.

Код куће нас је чека посна вечера - пребранац, сардине, пита и резанци са орасима. Током читаве седмице се спремало послужење за госте, а на сам Ускрс смо тата и ја, обично преподне, ишли у посету пријатељима фамилије и рођацима, док би мама и бака дочекивали госте. Јаја, искључиво црвена су фарбана варзилом, али смо имали и неколико других боја за малу децу са налепљеним сличицама, обично зечића. Ручак је био веома свечан, са обавезним јагњетином, док ја никако нисам волео јагњећу сарму и капаму. Једва сам чекао слаткише и туцање јајима. Обично би дозволили неком од најмлађих да нас победи дрвеним.

После хладних, снежних или кишних фебруара и марта, Ускрс, који је обично падао у априлу, доносио је и радост да збацимо са себе тешку зимску гардеробу, отоплило је, будио се нови живот, све је постало зелено, чак и неко воће процветале. Најзад пролеће. Тај свечани дух Ускрс осетио сам, много, много касније оне несрећне 1999. кад сам на Велики Петак стао у ред за целивање плаштенице испред мале Светосавске цркве. Сумрак је падао, испред мене је било петнаестак људи у порти, кад је ођедном засвирала сирена за ваздушну опасност. Нико се због ње није ни мрднуо. Након једно 15 секунди злокобни звук је престао. Кад смо ушли у храм, гледао сам пажљиво окупљене, било је људи најразличитијих, младих и старих, чак и мајки са децом, али смо сви били сабрани, чини ми се, као рани хришћани у  катакомбама. Ујединила нас је жеља за молитвом, да упалимо свеће за наше покојнике и здравље живих, и не мислећи на авионе, који су дотле већ направили толику силну штету по Србији.

Сетио сам се и како нам је Други светски рат загорчао свако свечарење. Нама је срушена кућа, отац одведен у заробљеништво а мама, сестра и ја преселили код бабе у стару кућу, сазидану још у другој половини 19. века. Током окупације је Ускрс слављен најскромније могуће, није више било обилних ручкова, али смо увек имали јаја и ишли на литургију у цркву. Наравно, не могу заборавити Крвави ускрс 1944. кад су америчке летеће тврђаве разориле Београд. Једино те године моји суграђани нису славили. Све спремљено, истина, оскудно, остављено је на шпорету и трпези, јер смо морали спас тражити по околним селима. Бомбе нас нису штеделе ни сутрадан, а још нису биле раскрчене ни рушевине које је Луфтвафе оставио три године раније. 

Када се рат завршио био сам већ студент, дошла је нова власт и идеолози који су на све могуће начине се трудили да искорене религију. Нису рачунали да она није тек обичан коров, који се тек тако може ишчупати из корена као у башти. Постепено се вера вратила, мада многи, ако нису били опортунисти и каријеристи, никад нису ни престајали да славе духовне празнике. Пролазило је време, наши родитељи полако нестајали, а ми ондашња деца постајали главе породица и скупљали своју децу и унуке да заједнички славимо Ускрс као некад, док смо били мали, млади, па нешто мање млади. Ове године га са нарочитом радошћу чекам, јер ће први пут са нама бити нови члан фамилије, мој деветомесечни праунук Алекса.      

Војислав Бубиша Симић