Klinički psiholog, psihoterapeut i saradnik Mense Goran Tomin: Psihoterapeuti na prvoj liniji fronta

Ista paralela može se izvesti i sa skokom stope suicida, naročito među mladima, što je simptom toga da adolescenti posebno teško podnose ovu situaciju. Dinamika u porodicama se promenila, negde nabolje, a negde nagore.

- To što zbog vanrednih mera provodimo više vremena jedni sa drugima jeste dobra stvar ukoliko zajednica nije disfunkcionalna, napominje klinički psiholog, psihoterapeut i saradnik Mense Goran Tomin. - Imali ste one koje su u redovnim okolnostima funcionisale tako što se članovi tokom dana praktično nisu sretali, a onda su bili zatvarani na osamdesetak sati, koliko su trajali dugi vikendi tokom vanrednog stanja. Tamo gde nije postojala dobra baza porasli su porodično nasilje i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Imam utisak da to nije dovoljno prepoznato. Smatram da bi naša struka morala da se uključi u edukaciju i prevenciju strateški mnogo ozbiljnije i sistematičnije, i to na nacionalnom nivou, da zađemo u svačiji dom, da kažemo kako reagovati, a kako ne. Mladi imaju razvojnu potrebu za vršnjačkom grupom, što ne sme biti zanemareno jer nije hir ili nešto što proizlazi iz dosade. Kad ne rade kafići i klubovi, život počinje da se odvija u ilegali, pa se viđaju i prave žurke po svojim stanovima. Ne mogu to da osudim jer razumem potrebu, ali s druge strane opet imam doživljaj da nedostaje edukacija. Disciplina jeste mentalitetsko pitanje, ali je i pitanje odnosa donosilaca odluka prema građanima. Umesto pretnji i zastrašivanja, bitnije je poverenje. Mi i dalje ne razumemo čemu neke mere služe: zar skraćivanje radnog vremena prodavnica ne utiče na povećanje gužvi? – objašnjava Tomin neke od okidača za pobunu protiv autoriteta.

– Krize poput prirodnih katastrofa, bombardovanja, rata, nemaštine, inflacije često su znale da ujedine ljude, pa možemo čak i sa nekom setom da se sećamo 90-ih, druženja u atomskim skloništima, momenata zajedništva i solidarnosti – kaže. – Ovog puta smo jedni drugima na neki način postali potencijalni „neprijatelji” jer prisustvo drugog ljudskog bića u neposrednoj blizini može da nas ugrozi ili ubije. Virus je udario na bazičnu ljudsku potrebu za fizičkim kontaktom, rukovanjem, zagrljajem, poljupcem, pa i za grupisanjem u kriznim vremenima, što ne možemo da ostvarimo. To me rastužuje i sve vreme razmišljam kakvi ćemo izaći kad jednog dana to prođe.

Budući da poseduje značajno iskustvo u kriznim intervencijama, od kojih je jedna poplava 2016, dok je u martu ove godine osnovao regionalnu asocijaciju „Tu smo Balkan” radi pružanja besplatne psihološke prve pomoći tokom pandemije koronavirusa, osvrnuo se na uočene različitosti među ljudskim reakcijama.

On ističe i produbljeni jaz između dve oprečne reakcije, od kojih nijedna nije previše racionalna: dok jedni smatraju da su maske brnjice, drugi opsesivno koriste sredstva za dezinfekciju.

– Verovao sam da će se s vremenom iznivelisati početne reakcije dve grupacije ljudi, te da će potpuna bezbrižnost odnosno prekomeran strah prerasti u umerenu zebnju, koja je najadekvatniji odgovor na situaciju, ali to se nije desilo – kaže.

S druge strane, situacija je izazovna jer je kraj neizvestan i nema brzog rešenja, na koje je moderni čovek navikao. Ako to prihvatimo, uradili smo ogroman posao, dodaje Tomin.

– Sa svojim pacijentima radim upravo na jačanju kapaciteta za tolerisanje neizvesnosti. Kada to izgovorim, zvuči prilično jednostavno, ali nije. Posebno je bilo jezivo u martu, kad niko nije znao da li će ljudi padati mrtvi po ulicama i hoćemo li se svi razboleti – priseća se. – Često čujemo od pacijenata: nije me strah za sebe, nego za nekog ko to ne bi preživeo, a posle ja ne bih preživeo tu krivicu.  

S. Milačić