Клинички психолог, психотерапеут и сарадник Менсе Горан Томин: Психотерапеути на првој линији фронта
Иако не постоји званична статистика која би повезала актуелне узрочнике и чињенице, број особа које се обраћају за психолошку помоћ удвостручио се током пандемије ковида, потврдили су учесници панел дискусије чији је организатор била Менса Србије.
Иста паралела може се извести и са скоком стопе суицида, нарочито међу младима, што је симптом тога да адолесценти посебно тешко подносе ову ситуацију. Динамика у породицама се променила, негде набоље, а негде нагоре.
- То што због ванредних мера проводимо више времена једни са другима јесте добра ствар уколико заједница није дисфункционална, напомиње клинички психолог, психотерапеут и сарадник Менсе Горан Томин. - Имали сте оне које су у редовним околностима фунционисале тако што се чланови током дана практично нису сретали, а онда су били затварани на осамдесетак сати, колико су трајали дуги викенди током ванредног стања. Тамо где није постојала добра база порасли су породично насиље и злоупотреба психоактивних супстанци. Имам утисак да то није довољно препознато. Сматрам да би наша струка морала да се укључи у едукацију и превенцију стратешки много озбиљније и систематичније, и то на националном нивоу, да зађемо у свачији дом, да кажемо како реаговати, а како не. Млади имају развојну потребу за вршњачком групом, што не сме бити занемарено јер није хир или нешто што произлази из досаде. Кад не раде кафићи и клубови, живот почиње да се одвија у илегали, па се виђају и праве журке по својим становима. Не могу то да осудим јер разумем потребу, али с друге стране опет имам доживљај да недостаје едукација. Дисциплина јесте менталитетско питање, али је и питање односа доносилаца одлука према грађанима. Уместо претњи и застрашивања, битније је поверење. Ми и даље не разумемо чему неке мере служе: зар скраћивање радног времена продавница не утиче на повећање гужви? – објашњава Томин неке од окидача за побуну против ауторитета.
– Кризе попут природних катастрофа, бомбардовања, рата, немаштине, инфлације често су знале да уједине људе, па можемо чак и са неком сетом да се сећамо 90-их, дружења у атомским склоништима, момената заједништва и солидарности – каже. – Овог пута смо једни другима на неки начин постали потенцијални „непријатељи” јер присуство другог људског бића у непосредној близини може да нас угрози или убије. Вирус је ударио на базичну људску потребу за физичким контактом, руковањем, загрљајем, пољупцем, па и за груписањем у кризним временима, што не можемо да остваримо. То ме растужује и све време размишљам какви ћемо изаћи кад једног дана то прође.
Будући да поседује значајно искуство у кризним интервенцијама, од којих је једна поплава 2016, док је у марту ове године основао регионалну асоцијацију „Ту смо Балкан” ради пружања бесплатне психолошке прве помоћи током пандемије коронавируса, осврнуо се на уочене различитости међу људским реакцијама.
Он истиче и продубљени јаз између две опречне реакције, од којих ниједна није превише рационална: док једни сматрају да су маске брњице, други опсесивно користе средства за дезинфекцију.
– Веровао сам да ће се с временом изнивелисати почетне реакције две групације људи, те да ће потпуна безбрижност односно прекомеран страх прерасти у умерену зебњу, која је најадекватнији одговор на ситуацију, али то се није десило – каже.
С друге стране, ситуација је изазовна јер је крај неизвестан и нема брзог решења, на које је модерни човек навикао. Ако то прихватимо, урадили смо огроман посао, додаје Томин.
– Са својим пацијентима радим управо на јачању капацитета за толерисање неизвесности. Када то изговорим, звучи прилично једноставно, али није. Посебно је било језиво у марту, кад нико није знао да ли ће људи падати мртви по улицама и хоћемо ли се сви разболети – присећа се. – Често чујемо од пацијената: није ме страх за себе, него за неког ко то не би преживео, а после ја не бих преживео ту кривицу.
С. Милачић
