PSIHOTERAPEUT MILICA SAVIĆ Sasvim je u redu biti tužan

Mnogi psiholozi i psihoterapeuti ističu da suočavanje s gubitkom ne bi trebalo da se posmatra kao problem koji mora da se reši, nego kao proces koji bi trebalo proživeti. Američki psihoterapeut Megan Divajn u svojoj knjizi „Okej je što nisi okej” piše da „bol koji nije prepoznat i prihvaćen nikada ne odlazi. Dozvoljavanje da postoji, bez pokušaja da se prikrije, potisne ili požuri, može dovesti do njegovog prolaska.”

Malo je onih koji znaju da nađu prave reči ili prave postupke koji mogu pomoći bliskoj osobi koja je u žalosti, a još je manji broj onih koji znaju kako da pomognu sebi. Zato smo i potražili mišljenje psihologa i psihoterapeuta Milice Savić iz Novog Sada.

Gubitak je često praćen bolom, tugom ili patnjom. Šta može da pomogne da se ne potone?

– Tuga je normalna i prirodna reakcija na gubitak svake vrste. Tugu osećamo u situacijama u kojima procenjujemo da nepovratno gubimo nešto što nam je važno, kao što je gubitak nama drage i bliske osobe. Možemo biti tužni i kada izgubimo deo tela, posao, imovinu, sigurnost, socijalni status ili životnu šansu. To su sve različite stvari koje se vezuju za naš sistem vrednosti – jer svaka osoba ima različite prioritete u životu. Ipak, u našem kulturnom okruženju gubitak deteta se smatra najvećom tragedijom. Ono što može da nam pomogne da „ne potonemo” je podrška bliske zajednice, razumevanje ili razgovor sa psihologom.

Kažete da može pomoći podrška bliskih ljudi, što može da znači da nekad i nije dovoljno. Kako prepoznati situaciju kada se mora potražiti stručna pomoć?

– Podrška bliskih ljudi može da pomogne, ali i da odmogne u našem procesu žalovanja. Ljudi iz bliske okoline mogu pomoći tako što će imati razumevanja i strpljenja za nas, što će nam posvetiti svoje vreme, slušati o tome kako se osećamo. Bliske osobe, ponekad, iz najbolje namere, žele da nas uteše, pa kažu:„Znam kako se osećaš!” Ipak, ne možeme znati kako se neko oseća. Dovoljno je da budemo tu za njega i da pitamo „Kako mogu da pomognem?”

Stručnu pomoć ili pomoć psihologa možemo potražiti odmah, mada je najčešće tražimo kada smatramo da nam strategije prevladavanja, koje smo koristili, ne pomažu. U radu sa psihologom učimo veštine koje nam omogućavaju da se izborimo sa gubitkom.

Kako prihvatiti gubitak?

– Prihvatiti gubitak znači osvestiti da smo nekog ili nešto izgubili i da zbog toga osećamo tugu. Tuga je emocionalna reakcija na događaj gubitka u našem životu. Što nam je neko bio značajniji i važniji, to se gubitak doživljava sa većom tugom. Istakla bih – dozvolite sebi da budete tužni. Sasvim je u redu da s vremena na vreme budete tužni i da pričate o tim osećanjima. To nije znak slabosti.

Ponekad ljudi koji dožive gubitak osete ljutnju. Kako se nositi s ovom emocijom koje prate gubitak?

– Ljutnja je ponekad povezana sa okolnostima u kojima se desio gubitak. Često je uzrok loših odnosa. Naglasila bih da je ljutnja zahtev za promenom ponašanja. Ukoliko je prepoznate potrebno je da je prevaziđete. U radu sa psihologom otkrivate i razrešavate nerazrešene emocije vezane za vaš gubitak.

Kako da razlikujemo tugu od depresije?

– Tuga je osećanje koje se javlja kada nešto izgubimo u nepovrat. S druge strane svi mi, s vremena na vreme, možemo osetiti depresivno raspoloženje i biti tada tužni, imati pad energije ili patiti. Značajni gubitak može voditi depresivnom raspoloženju. Depresivna pozicija je slična poziciji napuštenog deteta. Takve osobe gubitak doživljavaju kao katastrofu i mogu razmišljati „Zašto se baš meni ovo događa!?” Normalno tugovanje vremenom se smanjuje i osoba nađe smisao života bez voljene osobe. Ukoliko se patnja ne smanjuje znači da se razvila depresija i da je potrebna stručna pomoć.

Osim tuge i ljutnje gubitak često prati i osećaj nemoći, a ponekad i krivice. Kako ne upasti u vrzino kolo samooptuživanja ili bespomoćnosti?

– Čovek oseća krivicu kada smatra da je naneo štetu drugoj osobi. Ukoliko ste imali razmirice sa nekim, a potom je ta osoba preminula, pre nego što ste stigli da izgladite odnose, možete se osećati loše. U bilo kom odnosu je dovoljno da se iskreno izvinite ukoliko ste nekog povredili. Gubitkom bliske osobe niste u mogućnosti to da ispravite, pa se možete samooptuživati. U takvim situacijama mogu pomoći neke od psiholoških tehnika, kao, na primer, pisanje pisma. U radu sa psihologom učite da prihvatite stvari na koje ne možete da utičete.

Da li vreme zaista leči rane?

– U narodu postoji izreka da vreme leči sve rane. Ipak, samim proticanjem vremena neće se desiti promena. Potrebno je da preduzmete aktivnosti koje će vas dovesti do oporavka. Naš nobelovac Ivo Andrić je zapisao: „Ništa živ čovjek ne može izgubiti što mu jedno proljeće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovjek trajno nesretan dok Bog daje da se duša liječi zaboravom i zemlja obnavlja proljećem!”

Koji je put oporavka, odnosno kako da krenemo dalje i opet živimo normalno?

– Oporavak znači da se osećamo bolje, a bolje ćemo se osećati kada preuzmemo kontrolu nad okolnostima u kojima se nalazimo. Veštine oporavka od tuge isceliće vam srce. Oporavak znači i da smo u stanju da uživamo u dragim uspomenama, koja neće probuditi bolna osećanja tuge. To je pronalaženje novog značenja za život. Treba sebi dati vremena da se razvežemo od osoba za koje smo bili vezani. Oporavak može da znači i da zanemarimo osude okoline i da smo spremni da pričamo o svojoj žalosti. Za one koji su se oporavili normalno je da budu tužni s vremena na vreme ili na datume godišnjica.

Marina Jablanov Stojanovć

Foto: Slobodan Šušnjević