IZA IZLOGA Ni žvaka viška i ništa korpe i kese!

Tako sam se i nedavno (u želji da se u što kraćem vremenu prebacim iz stanje akumuliranih dnevnih nervoza u čisti zen) odlučila za druženje s jednom od omiljenih mi (za taj posao, naravno) kanala – Blumberg TV. U početku mi se učinilo da sam napravila više nego sjajan izbor – „lajv“ iz Davosa i to još iz studija na otvorenom; prilika da malo predahnem uz priču koju apsolutno na kapiram, pa još s „pokrivalicom“ od fantastičnih snegom presvučenih kadrova ovog grada na istoku Švajcarske. U početku je sve išlo u skladu s planiram; u „studiju“ se smenjivali predstavnici modernih „gospodara Univerzuma“, direktori banaka, korporacija i fondova. Ništa od onog što su pričali me nije ni dotaklo, a pritom sam uživala u fantastičnim (Armani, Bos i slično), mahom crnim kaputima, u kombinaciji s marinsko plavim 100 % kašmir šalovima. Dakle, modro-crna kombinacija je ovogodišnji modni hit u svetu krupnog kapitala, zaključih zadovoljna što sam nešto u čitavoj biznis priči ipak i ja shvatila.

I taman dok sam razmišljala da batalim televiziju i „bacim“ se na manikir, na ekranu se pojavilo i meni poznato lice - glumac Met Dejmon. Otkud on među ovim lovatorima, pomislih. Naravno, morala sam da čujem i šta to „gos’n Ripli“ ima da poruči svim tim bogatašima i kakav bi to biznis on njima mogao da proda. Kad ono ništa od biznisa; u njegovoj agendi je tek želja da od slave koju je stekao na velikom platnu uradi nešto veliko za sve - pokuša da pomogne u očuvanju vodenih resursa na planeti. Opa, pomislih, ima dakle tu „biznis“ planova koje i ja razumem; priča o tome kako lični profit nije i ne sme da bude najvažniji. Bar ne uvek i bar ne ako se razmišlja dugoročno. U prilog tome i priča fantastično (pre)bogatog Bila Gejtsa, koja je potom usledila, o njegovoj fondaciji „teškoj“ preko 100 milijardi dolara. Ideja da vakcina, kako je objasnio, kao jedina preventiva u borbi protiv smrtnih bolesti (poput, recimo, malarije) bude dostupna i najsiromašnijim delovima sveta. A na (logično, s obzirom na mesto dešavanja) pitanje novinarke gde je tu zarada za njega i partnere, Gejts je odgovorio: Ova vrsta investicije vam sasvim sigurno neće sutra - a ni prekosutra  - doneti profit. Ona je, objasnio je, dugoročno gledano – više zdrave, a potom i školavane dece koja će u nekom trenutku početi da rade i privređuju – dobrobit za čitav svet. Dakle, ne radi se o dividendama, već o ulaganju u neku zdraviju i stabilniju ekonomiju, koja dalje donosi jednu širu stabilnost; manje nezadovoljnih i gladnih, a više zdravih i sposobnih da sebi zarade za obrok - manje ratova, sukoba, nereda... 

Dve stvari su mi tu bile posebno zanimljive. Prva se tiče mudrosti da se mogući problem u svojoj zemlji najbolje rešava pre nego što se uopšte pojavi. Dakle, na teritoriji druge zemlje. Konkretno u ovom slučaju, Gejts protiv pandemije neke smrtne bolesti na teritoriji Amerike preventivno deluje na drugom kontinentu – u Aziji. U prevodu, kad problem stigne do vas - najčešće je ako ne baš prekasno, ono sasvim sigurno jako kasno za rešenja koja nisu manje ili više bolna. Druga zanimljiva lekcija je u vezi s pričom u kojoj na jednoj strani imamo sve te moderne postulate o efikasnosti, dok je na drugoj pomalo zapostaljena (a čini se važnija) priča o održivosti. Drugim rečima, to što će danas neko biti najbogatiji na svetu, gledano na duže staze, baš i ne mora da bude tako sjajna vest ne samo za one manje uspešne, već i za tog gospodina Broj 1. Jer, ako sistem nije održiv, ni sva ta lična bogatstva u bližoj ili daljoj budućnosti ne pomažu. U prevodu, spasa nam nema. Osim...

Po „povratku“ iz Davosa, obrela sam se u jednom od marketa. Znate već, od puno razmišljanja može i da se ogladni. I, eto mene tu gde „rastu“ vitamini, proteini i sve ostalo neophodno za pravilan rast i razvoj. Šoping u mom slučaju podrazumeva kupovinu tačno onoliko namirnica koliko može da stane u ruke; ni žvaka viška i ništa korpe i kese, moj je moto. I to ne samo zato što neću da platim pet dinara za taj novoproglašeni proizvod  - plastičnu ambalažu. Nije ni zbog toga što me nervira činjenica da će tako prikupljeni novac trgovinski lanci neretko beležiti kao profit, a ne kao način da se nekome pomogne ili da se uradi nešto za dobro svih. Ništa od tih igrica efikasnosti i aktivizma u pokušaju me odavno ne zanima. Onako laički, verujem da bi manji potrošački apetiti, odnosno, neka mera u kupovini svega i svačega nepotrebnog mogli da budu rešenje na duže staze. Manje konformizma i ugađanja sebi, manje i kesa - formula je koja „čisti“ reke, mora i jezera efikasnije od svake uredbe i/ili mere.

Do tada, dve poruke iz Davosa: 1. zlato je i dalje jedini novac, sve ostalo je, reče još onomad Džej Pi Morgan, kredit i 2. najefikasniji sistem je onaj koji je održiv...

        Jasna Budimirović