Iza izloga: Korak u jedan potpuno novi svet
Kao neko ko se u životu vodi onom „očekuj najbolje, pripremaj se za iznenađenja“, reklo bi se da nije ostalo baš puno toga zbog čega bih zastala i rekla „čekaj malo, o čemu se ovde radi?“.
Pa, ipak, iznenenadih se nedavno i to tamo gde sam iznenađenje najmanje očekivala: u jednoj od svojih omiljenih radnji, pa još u jeku sezonskih rasprodaja.
Rafovi i štenderi pristojno popunjeni, zadovoljno konstatujem na ulasku, i krećem u potragu za davnih dana odabranim (konačno po skoro pa realnim cenama) komadima. Nije to baš lak posao; znate sigurno za foru da se po radnjama u tržnim centrima odeća svakodnevno razmešta kako bismo više tragali i gledali, a onda možda – nadaju se magovi prodaje – i kupili više. Ali, kad se mora – nije ni teško, pa prionuh na posao. Rešim da, u očekivanju najboljeg rezultata i sve vreme s okom jastreba koji u niskom letu pokriva ostatak plena, strateški krenem od zadnje lože. Nisam ni tri, četiri vešalice „izlistala“, još ni prste zagrejala, kad nešto mi (više onako intuitivno) čudno. Nešto se tu ne uklapa, pomislih. Okrenem se malo oko sebe (naravno, tek nakon što sam precizno memorisala do tog trenutka prekontrolisan inventar) i – shvatim šta mi je to „bolo“ oči i odvlačilo fokus s onoga zbog čega sam došla: šopinga željenih komada. Ne znam kada su pomeranja počela, niti kojim smo putem stigli dovde, tek shvatih da je od poveće grupe mojih saborkinja na istom zadatku, skoro pa polovina njih došla u pratnji jačeg pola. I tu nije kraj; većina njih ne samo što nisu bili u ulozi (nužnog) bankomata koji se ništa ne pita, već je baš srećno i zadovoljno s lepšom polovinom delilo i te kupoholičarske trenutke. Drugim rečima, nisu samo (!) pažljivo slušali i komentarisali izgled svoje drage, već su otišli i korak dalje – bili kreativni i predlagali šta bi evetualno moglo da joj odgovara.
Šta da kažem, u mojoj stvarnosti je veća verovatnoća da se obrnem na Mesecu kako bih zalila nedavno proklijali pamuk nego da s jačom polovinom uopšte kročim u tržni centar, a kamoli provodim zajedničko „quality time“. Dakle, nešto se tu promenilo; nije to više sad već prilično bajata priča o metroseksualcima koji su početkom milenijuma otkrili pomade i parfeme i kojima je odevanje/uklapanje boja i praćenje trendova postalo sastavni deo života. Ovo je, primećujem, korak u jedan potpuno novi svet...
Svet u kojem bi, daleko bilo, moj dragi sutra bolje, veštije i modno osveštenije mogao da izabere kaput - za mene! Nema šanse, kažem sebi; zar nije dovoljno ponižavajuće što njemu svaki put bez većih problema pođe za rukom da mi odblokira mobilni oko kojeg sam se ja prethodno mučila satima. Plus je i u kuhinji veštiji. E, krpice i modu mu ne dam! I šta bi, uostalom, u toj novoj raspodeli „poslova i zaduženja“ trebalo da bude ženski teren? Gde bi sad mi to trebalo da se istaknemo i zablistamo? Ako je suditi po televizijskoj i filmskoj ponudi, u najmanju ruku žene bi trebalo da budu super heroji... „Čudo od žene“ (Wonder Woman, 2017) samo je jedan od primera za to u kom se pravcu odvija priča. Idealno bi bilo, slutim na osnovu nedavno odgledane britanske hit serije “Telohranitelj“ (Bodygard, 2018), kada bi se dame iz tržnog centra, frizeraja, kancelarije ili kuhinje teleportovale na čelo tajne službe ili na mesto šefa policije s kojeg bi „muški“ odsečno i bez previše objašnjavanja (ali komplet našminkane i namanikirane) izdavale naređenja, podrazumeva se, jačem polu.
U čitavoj priči ključna reč je čini se „rukovođenje“: borba za liderske pozicije, kao i pripadajuće im honorare i bonuse. Dole u bazi, među „običnim“ svetom, sve je po starom. Nema tu ničeg „toksičnog“ ni u vezi s polom, ni u vezi s rodom i nikome ne pada na pamet da „leči“ muškost. Sitna lova, pa valjda takvi i ciljevi borbe – tek ravnopravno nastojanje da se „izgura“ mesec i preživi od svog rada.
Jasna Budimirović
