IZA IZLOGA Biti normalan je danas najveća provokacija

Sad, ili slika više ne „govori 1.000 reči“ ili se preteralo s filterima i doterivanjima kako stajlinga, tako i mišljenja i stavova. Tek, ođednom se (taman kad se većina našla na istom poslu) čini da taj posao više ne radi posao. Rekla bih da smo zreli za nešto kao kolektivni godišnji - neko zgodno putovanje u svet knjiga, filma i druženja u stvarnom svetu, uz recimo propisanih polusatnih (3 h dnevno) šetnji na svežem vazduhu... Postala je neviđena muka bar jednom dnevno „izlistati“ šta radi ekipa. Jer, uglavnom ne radi ništa. Bar dok nas skupljene tako na gomili neko savršeno normalan „like a diamond bullet“, što bi Brando/poručnik Kurc rekao u Apokalipsi, ne raspali posred čela. Jer, biti normalan je danas najveća provokacija; nešto čega već neko vreme nema ni za lek...

Srećom, život kao najbolji organizator često (pa i ovog puta) udesi da se stvari dešavaju kao poručene, te je i meni – smorenoj od već viđenih i davnih dana iščitanih velikih reči i poruka u kobojagi svetu, stigao jedan onako baš zapravo poziv na nešto kao salonski parti, odnosno, proslavu i to u društvo koje bar sto godina nisam ni videla, ni čula ni u jednom od ponuđenih svetova. Obradovala sam se kao malo dete; pa red je da nekad prošetam i među ljude, a ne samo od jedne do druge „lajne“ na FB, TW i Instagramu, pomislila sam se razmišljajući o tome kako da se za predstojeću priliku najbolje „opravim“. Ne mogu makar kakva među ljude, pa još bez hardverskog oklopa...

Opravljena po salonski, stižem na parti. Tamo - društvance se okupilo; posedali svi u beržere, pijuckaju kaficu ili čaj sve sa zakuskom i, naravno, divane. A „lagana sedeća konverzacija“ teče otprilike ovako: krene se s onim kako nigde nije teže živeti nego u ovoj i ovakvoj zemlji, kako je sve prljavo i zapušteno, kako je narod prost, kako je nedovoljno kulture, kulturnih sadržaja i posebno kultivisane publike... To je nešto kao „nikom nije teže nego nam“ blok, onako za zagrevanje i apsolutno bez i trunčice ideje da bi neko od prisutnih mogao na tu temu nešto da uradi/promeni. To je, naime, nezamislivo. Potom sledi nešto kao blok iz turizma, što je prevedeno na jezik koji svak razume, priča o blagdanima u, poželjno, Beču: Da li ste probali „schweinsstelze“, otvara ćaskanje pitanjem jedna od gošći. Ja ništa ukusnije u životu nisam jela, dodaje sva zajapurena, s rukama propisno smeštenim u krilo... Za one koji ovaj deo moguće ne mogu da isprate, u pitanju su najobičnije svinjske kolenice (poželjno servirati s renom) koje se i čak i u ovoj našoj „provinciji“ mogu naći propisno pripremljene, vrlo ukusne i po znatno pristupačnijoj ceni. Ali, društvance taj podatak ne zanima. Oni ovde „grickaju“ samo piletinu, salatice, i – eventualno - prašku šunku. Uvoznu, naravno. Posle gastronomske, a taman kad su posluženi sitni kolačići, usledila je modna tura. Pretpostavljate, i tu smo gori od najgorih. Katastrofa jedna; ništa kao na ulicama Milana i Pariza. Ovde niko nema pojma da se obuče; nigde stila, niti modnih ludosti. Sve dosadno, fucnuto i jeftino... Nema nam spasa kad niko (osim naravno soare društvanceta) u današnje vreme ne razlikuje kamelhalrt od barberi štofa, baš kao ni solej plise od običnih falti. 

I za kraj, tamo negde kod druge šoljice čaja/kafe, priča o tome ko i s kim. I na tom, ljubavnom planu opet nigde gore nego kod nas. Sledi nekoliko primera (imena ćemo preskočiti) na temu „udala se samo zbog para, ne zanima nju ništa drugo“... „on baš fin momak, treće koleno iz fine kuće, a vidi nje što ga je ’navatala’, nevaljalica jedna“... „odmah mu je i dete rodila, da se fino obezbedi i namiri do kraja života“...

Sida i Persa, popadije verzirane za ovakve „salon“ situacije, da se kao prave amaterke postide. Htedoh da dodam kako su navedene dame mahom nesrećnice koje su na taj način (a taj je put „spasenja“ planetarno rasprostranjen) pokušavale da reše egzistencijalne probleme, što je ipak manje naopako nego udati se tek da bi se živelo na visokoj nozi, ali sam odustala. Zbog filtera, to jest, činjenice da me niko od prisutnih ne bi ni čuo. To bi za njih bile nepostojeće frekvencije; eho s neke udaljene planete na kojoj je moguće živeti i bez luksuziranja...

Na „afteru“ u svoja četiri zida (jednom kad sam konačno stigla kući) još malo sam „ostala“ u salonu. Pao mi je na pamet Crnjanski i njegova priče o „salonskim komunistima“; večno bezbrižnoj deci kojoj je uvek najteže i o kojoj (podrazumeva se) uvek neko drugi treba da brine i čije račune, logično, uvek neko drugi plaća. Po zanimanju „plavokrvni“, na njima je da budu informisani; da su „u materiji“ i da, ako baš padnu u nemilost sudbine, delegiraju kandidate koji će (niko srećniji od njih zbog ukazane im časti) sve da reše... „Salonci“ će (sve po propisu) tražiti račun i, naravno, platiti popravku, sa istog računa. Naravno.

Jasna Budimirović