Iza izloga: Kad dečaci žive svoje snove
Priča o dečaku – s početka (tamo negde u 19. veku) za njega baš i nije obećavala bog zna šta dobro – industralizacija, tačnije činjenica da za mašinom više i nije bila neophodna muška ruka, značajno je povećala (skoro pa duplirala) gužvu na tržištu rada, te je cena - sada ne više isključivo muškog - radnog sata, logično, pala.
U prevodu: isti obim posla, a više ruku; muško-žensko otimanje prvo za posao, a potom i za dolar više...
Srećom, taj zastareli i jasno podeljen model pukog preživljavanja u kom je njegova uloga bila da zaradi novac i donese hranu na sto, a njena da podiže decu je (bar kada je razvijeniji deo planete u pitanju) iza nas; danas je fokus na slobodama i to prvenstveno onim koje bi trebalao da „relaksiraju“ tu strogu podelu na muške i ženske poslove, zadatke i uloge. Muškarci više nisu (ili bar ne bi trebalo da budu) toliko pod pritiskom da samo oni moraju da zarađuju; žene su im u tome postale ravnopravne partnerke, te je naš dečak danas neočekivano dobio jedinstvenu priliku da (kao nikad pre) živi neke svoje, do pre nekog vremena potpuno potisnute i skrivene, snove. I to - ovo je najbolji deo priče - bez da mora da brine o tome ko će doneti hranu na sto. Ženski pokret mu je, recimo, omogućio da, umesto što bi rmbačio od jutra do sutra u nekom „kombinatu“, može da „tera“ modu, posveti se muziciranju i nauči da svira gitaru ili neki drugi instrument o kojem je oduvek maštao. Možda trubu, što da ne? Ili da se, recimo, bavi glumom, pokuša da napiše roman koji mu se „čitav život“ motao po glavi, ali nije imao vremena da mu se posveti jer je morao da „vija“ karijeru... Naš dečak sad više nema tih briga. Ima ekonomski snažnu partnerku da brine o tome. Ne mora od svog posla muzičara ili umetnika neke druge fele da zaradi ni žute banke. I to je, što se kaže, prevaziđen model. Dovoljno je da uživa u kreativnom procesu i stvaranju nečeg novog. Isto tako, novo je doba muškarcima omogućilo i da, ako to žele, maksimalno uživaju u ulozi roditelja; da odu na trudničko bolovanje i da 24/7 budu sjajni očevi, dok se mame u tamo nekoj kompaniji bore za višu poziciju i bolji platni razred. Mogu i da nauče da kuvaju, savladaju tehnike spremanja i renoviranja stana ili da, recimo, savladaju tehniku pravljenja zimnice... Jedno more mogućnosti, koje su našem dečaku tako dugo i tako nepravedno bile uskraćivane.
Kada se ovako stvari postave, moglo bi se čak reći da ženski pokret nije oslobodio samo žene, ali ne. Pre će biti da je u pitanju paralelno oslobađanje polova, proces u kojem su se muškarci s početka i „batrgali“ i pokušavali da sve vrate na staro i u kom jednostavno nisu želeli da učestvuju. Srećom, na kraju priče su, ipak, ruku pod ruku sa svojim partnerkama, izašli kao pobednici. Njemu je omogućeno da uživa i da se konačno malo oslobodi tog vekovnog pritiska da mora da nahrani porodicu; može čak i suzu (bez da će njegovoj lepšoj polovini tu nešto da bude čudno) da pusti ako poželi, a njoj da učestvuje u trci s „velikim“ igračima i pokaže šta i koliko može da uradi i postigne. Sjajno, Adam i Eva srećni i zadovoljni. Konačno i to da bude!
Ili baš i nije; možda se u ovoj idealnoj priči provukla i neka jabuka razdora, koja sad sreću kvari ne samo našem dečaku, već i njegovoj devojčici. Šta ako je od svega idealnog u najavi preživelo tek ono „zamalo“?
„Jabuka“ broj jedan: dečak bi rado s koleginicom otišao na piće, družio se malo i bolje je upoznao. Tu su negde, generacija, imaju dosta zajedničkih poznanika i priča... Što ne bi o svemu tome na miru popričali izvan kancelarije? Dakle, ništa strašno. Ali... Šta ako devojčica (osetljiva na patrijarhalan model mužjaka) taj bez zle misli upućen poziv pogrešno protumači; šta ako je njoj i to previše; ako je za nju i odlazak na piće „crvena linija“?
„Jabuka“ broj dva: ide devojka iz šopinga, zatrpana kesama svega i svačega što je kupila. Pomoć bi joj baš dobro došla i razumljivo je da su joj se oči zacaklile kada je videla momka u punoj snazi kako joj se (onako bez ijednog paketa) bočno približava. Sjajno, pomislila je, bar do ulaza da mi pomogne. Ali, momak očigledno ima sasvim druge planove i ne pada mu na pamet da se nađe dami u nevolji. Nije tako naučen; njega su naučili da su žene ravnopravne i da mogu sve same. Dakle, ne bi da se meša i da joj kvari posao, te nastavlja svojim putem...
Mogli bismo ovako da ređamo „jabuke“ svih tih naših nesporazuma i nesnalaženja u novonastalim okolnostima iz svakodnevnog života do mile volje. „Nastradale“ su i brojne doskočice i komentari, šale i komplimenti, a kroz „obuku“ su prošla i „starpovanja“ devojaka, one night stand kombinacije, kao i skoro pa svi oblici yentlemenskog ponašanja.
Prilična šteta na (a i za) obe strane. Jedni drugima su fino potkopavali rupe i na kraju - svi na gubitku. A, možda, baš ne svi. Možda tek većina. Kapitalna manjina, poznata i kao krupni kapital, koja se sve vreme u ovim muško-ženskim „poravnanjima“ onako nezainteresovano držala po strani, zapravo je najbolje prošla; dobila je duplo više vrednih ruku u po cene. Da li su te ruke muške ili ženske, njima je pretpostavljam svejedno. Dok su vredne, naravno...
Jasna Budimirović